On

Ležao je danima u krevetu. Bled, ispucalih usana, očiju zagledanih u daljinu. Ništa ga se nije doticalo, ni smeh, ni plač, nij tudji jecaj. Ležao je tako pomiren sa sudbinom, ne tražeći više ništa. Ne osećajući ništa.

Te noći bila je Nova Godina

Svi su se smejali, i oni najteži bolesnici. Lampioni su lažno svetlucali na tom mestu, svećice su titrale želeći da su negde drugde.

 Pokušali su da ukradu od života  samo jednu noć, samo jedn sat. On je ležao skloplnenih očiju, gluv i nem za sve.

Ponoć je prošla, zora je bila daleko. Iz daljine se čuo lavež nekog psa, korak nekog zakasnelog putnika, škripa kapije kojoj vetar nije dao mira.

Pridigao se na laktove.

 Čuo je korak.

Neko je stajao kraj kreveta. Više je osetio nego video. Ruka ga je dotakla

-Žedan sam, molim, malo soka

-Ne može, ujutro, nemam vremena

-Guši me, samo malo kiseonika

Gruba ruka dovukla je aparat do kreveta i otišla, zaboravila...

Udahnuo je duboko, još jednom. Znao je da ne sme više, ali u trenutku kad je dragoceni kiseonik dotakao pluća pred njim je, kao devojčici sa šibicama, iskrsnula rodna kuća, planina, šuma.... još jedan udisaj, iz kuće istrča mlada žena, pa još jedan udisaj, njene, usne, njegov sin... disao je duboko, kiseonik je širio njegova pluća, ceo život se odvijao pred očima kao film... prvi put se nasmejao, prvi put posle dugo vremena...I ponovo je primakao masku licu i udahnuo... I ponovo... i ponovo...

Ujutro je ležao miran, nepomičan, otputovao je na put bez povratka.

Na njegovom licu, lebdeo je osmeh...

11mart 2009