Lavić u Zoo

Majušni, beli trapavi... trčao je nespretno, sapleo se o svoju šapicu, prevrnuo, zabezeknuto pogledao isplazio crveni jezičak, i seo.

Devojčica je zatapšala rukama.

-Mali bespomoćni švrća.

Oko njega su bile rešetke, debele, visoke, do samog neba i još više, struja je sevala kroz njih.

Deluje tako usamljeno, bespomoćno, ostavljen sam sebi. Životinjica u zatvoru.

Ipak, to je samo slika koju vidimo, koju neki hoće da vide... mali bespomoćni, propašće ako mu niko ne pomogne.

Zaboravljaju da kroz njega teče krv njegovih predaka. Divljina je njegova domovina, borba za opstanak njegov život, njegova sloboda je sloboda svih životinja.

 Rika prošlosti kola njegovim venama.

Jednom lav, uvek lav!

Lav nikad ne može da bude pokoren, zatočen, pokoran, nesposoban, video to ko ili ne.

Tako će i mali beli lavić, rodjen u  Beogradu, ubrzo biti snažan, velki, car svih životinja, pa makar i u Zoo Beograd...