Ova mala prznica, dodje da joj namestim jastuke, zatraži da je češkam, ja češkam i češkam i češkam... Kada je dosta baci mi se u zagrljaj i kaže mi kako me puno loli, pa čeka da joj saopštim da i ja nju puno volim, do neba i nazad i na sve strane, i dok ručicama pokazuje kuda se prostire to sve, grli me i ljubi i obe znamo da je to zauvek...
Ili se zatrči sigurna da je čekaju raširene ruke, puno srce i duša, zilioni poljubaca i zagrljaj koji bi da je zaštiti od svog zla...
Kada se prišunja tuga ili teskoba, ona to nekako zna, pa viče moje ime koliko snage ime, da mi da porciju ljubavi, za taj sat...
Postoji jedna razlika između mene i ludaka. Ja nisam lud.
Salvador Dali.
Danas sam saznala da postoje i oni koji su previše normalni. Hmhmh... U ludilo se ne razumem u potpunosti, jer me uvek drži neko prokleto zrnce razuma, koji prevlada u odsutnim trenucima. Kad se svi normalni gube, ja ništa, kada su svi ladna voda, ja pizdim, iliti ludim. Možda. Između ludila i nekih drugih ispoljavanja ličnosti tanka je granica. Po njoj šetam, sigurna sam, zavisno od situacije. Koliko mogu da budem glupava, bez treptanja, toliko umem da budem genijalna, bez treptanja.
Zbuni me to. Zateknem se na ničijoj zemlji povremeno. Blenem tako, oko sebe i u sebe, mogu i kroz mene, al` za to treba inspiracija.
Kroz sve to provlači se osećaj i misao koje podržava zrnce razuma da biću....
Odelo možda ne čini čoveka, ali ženu u vešu koji joj stoji kao sopstvena koža lako ćete prepoznati. Ta hoda sa atributima napred, blago nasmešena, znajući tajnu šta ima ispod i šta krije u sebi... Ne može joj niko ništa, jer je treba zaslužiti.
