Bili smo smešteni dvadesetak kilometara od samog Amsterdama, u gradiću, za našu voditeljku inspirativnog imena, Monikendam. Pogled sa terase je baš ovakav:
U samom gradu se nalazi crkva iz koje se čuje pesma i vlada neka za nas čudna intimno, privatna atmosfera. Holandjani drže razmaknute zavese zbog nedostatka svetlosti, što smo obilato koristili da im virimo u stanove i divimo se najčešće jednostavno i predivno uređenim prostorima. Na spratu su im televizori i tamo se povlače posle večere, tako da nisu baš skroz na izvolte.
Prvog jutra kada je sat zvonio oko pola osam, a ja skontala da je napolju mrak popižđeh načisto! Međutim, nije greška do sata ni cimerke, već se tamo razdanjuje oko 8 ujutru. Snimak iznad je načinjen oko 9, pa mislim da vam je sve jasno. U svim kućama opazih sveže cveće, što mi se veoma dopalo, brda knjiga i puno raznih instrumenata. Nisu se obazirali na nas, voajere, ili bar mi to nismo opazili. Monikendam smo vidjali ujutru i uveče, nažalost nije bilo dovoljno vremena da ga bolje upoznamo. Next time!
Kada smo prvi put kročili na tlo Amsterdama nisam bila zadivljena, već pomalo razočarana. Naime, nije bilo nijedne stare, krive kuće! Moderne gradjevine, tunel 27 metara ispod mora, zemlja im je u depresiji, ali samo geografskoj. Ukazala se fenomenalna gradjevina SF muzeja, Nemo ( u njega idem sledeci put, potreban je ceo dan da se temeljno obidje), replika jedrenjaka, tu je negde i železnička, biblioteka i par minuta kasnije počinju stare zgrade i bajka.....
Sve je čarobno i preslikava se i nastavlja jedno na drugo i uliva, preliva, mami, izaziva. Čudesno! Narkomani, prostitutke, roditelji sa decom, stari u papamobilima, hiljade biciklista, malo automobila i vozači koji izgleda ne koriste sirene, užasno mnogo turista, radnici na sve strane. Rijks museum se sredjuje, grade metro....
U svom tom haosu čini mi se, sve funkcioniše, ili smo se mi relativno dobro snalazili.
Amsterdamci imaju svoj grb, kome se ne zna tačno poreklo i objašnjenje, ali smatra se da predstavlja njihovu pobedu nad vatrom, vodom i vetrom.
Ova kuća je zaista tako kriva, kao i ko zna koliko još. Izgradjene su na šipovima, ovi noviji betonski, su izdržljiviji, ali stari, drveni popuštaju i kuće poprimaju različite oblike. Sve to Amsterdamu daje poseban šarm. Deo grada koji nam je predočen kao elitni i najskuplji ne odvaja se ni po čemu posebno od ostatka grada. Kanali nasuprot pričama ne smrde, jer se voda čisti. Imali smo i organizovanu vožnju po kanalima, uh, super je bilo.
Naravno, najčešća asocijacija su vetrenjača i klompa, kao i mostovi. Gde su mostovi tu je meni dobro, ništa mi više i ne treba, samo da mi ih niko ne dira.
Naredne fotke su iz sela koje se smatra kolevkom savremene ekonomije. Tu smo posmatrali izradu klompi, dijamanata, sira i videli oslikavanje čuvene delftsko plave keramike.
Na razočarenje većine muzej Hajnekena nije radio, pa smo ostali uskraćeni za detaljan istorijat o ovom pivu. Kako mi nije omiljeno, isprobavala sam druge stvari. Kukije nisam konzumirala, jer sa količinom oduševljenja i sreće droga bi se od mene nadrogirala, a i ja sam definitivno old fashion girl, pa sam bila srećna u bastama gde je dozvoljena cigareta uz kafu. Te bašte su ili sa podnim grejanjem ili imaju grejače umesto sijalica i lustera i iako nije toplo može se sedeti napolju.
Kafića, pabova, restorana, svega što ima predznak ugostiteljski ima koliko možete da zamislite pa puta 100. Neki su krajnje originalni, neki obični, u pojedinima je atmosfera napeta, od ljudi koji izlaze sa posla i žele da se na prečac oslobode napetosti. Coffe shopovi su posebna priča i nisu prepuni kako sam očekivala. U rano jutro srešćete one koji su u potrazi za drogama raznim. Znam neke koji su uživali na ovim mestima, dajući sebi oduška i pretvarajući sve u dim, pa kontam da razumem....
Ulica Crvenih fenjera je ulica Crvenih fenjera. Neprepričljivo je. Treba videti, pa komentarisati. Za njih posao kao i svaki drugi, sastavni deo života. Od riba da vam dah stane, do baba, svega ima. Svih boja, rasa, visine, težine...
Muškaraca nema, bar ih ja nisam videla, tako da, žene, bolje šetajte na drugom mestu i parite oči. Biilo je primeraka, uhhhh, opasno dobrih, aliii opasno! Cure su im lepe, imaju stila, šarmantne su i negovane. Kada bi mi imale njihove uslove, heh...... i ovako smo lepše, a kamo li tada.
I kod njih žene kupuju i vuku sve potrepštine, neke emancipacije se nikada ne dese.
Duch tip, vam je valjda svima poznat pa smo za ostavljene bakšiše bivali nagradjeni širokim osmesima.
Ovakvih zajebancija ima svuda i meni su prijale, jer se morate nasmejati, a od osmeha ništa lepše nema.
Slušala sam puno od drugih o Amsterdamu, a naročito od Dobrog čoveka. Njemu se on baš sviđa. Ovo je manje više zvaničan izveštaj. Utisaka je toliko, da ne mogu svi stati u jedan post. Dobro je što smo imali vremena za klasičan turistički obilazak, ali i za naša intimna upoznavanja sa Amsterdamom.
Ono što je takođe tipično je kiša, koja nas nije pratila. Prestala je kada smo stigli i sem u najavi nije nas upoznala. Pretpostavljam da smo se i mi svideli Amsterdamu.
Van Gogh "Umetnost se nadahnjuje životom, ali se ne može rastvoriti u životu"
To mi je bila jedna od životnih želja, otići u Amsterdam, u Van Gogov muzej. Upiti što se više može, osetiti dodir genija, ako je ikako moguće, pa taman cena bila, seča mog uva.
Međutim, kad hoće ono baš hoće. U Beču, u Albertini me sačekala njegova izložba crteža, akvarela i nekoliko ulja. Radost, malo je to, ovo je bila vrišteća sreća. Ne znam ni sama kako sam prespavala i sačekala da stignem do Albertine. Tamo počast, srećnica sam prava, od prošle godine stoji postavka Impresionisti vs Pikaso!!
Hvala nebesima!
Ulaskom se vreme lagano zagubilo nekud... Obuzeta njihovim svetovima samo sam upijala i povremeno disala.
Na jednom Van Gogovom crtežu ugledah sve boje svetlosti. Usisala me za sva vremena u te vrtloge njegovih mučenja, ludila i po slikama sudeći beskrajne dobrote, neiskvarene još od deteta. Uh, što tada nisam prestala da pričam, da vidim, da čujem, da zauvek u tom veličanstvu ostanem, tako okamenjena.
Stalno mi se motalo po glavi, šta me to u Amsterdamu čeka kada sam ovde ovoliko videla.
Treba li uopšte išta pisati o Impresionistima, ima li to ikakvog efekta i značenja, ako ispred Monea niste stajali bar pola sata a kao sekunda da je prošla od prvog susreta? Čuje se voda i mirisu lokvanji, a o ostalim treperenjima ne umem da ispričam.
U Kući muzike u Beču, nepripremljenu me na ulazu sačekao Mahler i bista omiljenog mi kompozitora. Malo li je, za prvu vizu šengenskog tipa?
Ali Amsterdam... taj grad... kupuje vas na jedan, na pola prvog pogleda. Ja sam bespovratno, celoživotno zaljubljena u sva njegova ludila i šarenila. Sve što možete da zamislite, što volite i ne volite tamo ćete naći.
Opet u pohode Van Gogu i drugarima. Rembrant, Vermer, Rusi, Roden, čitava plejada holandskih slikara, ma čudo ljudi, čudo! Jeste, Noćna straža je impresivna, ali treba videti Čoveka sa turbanom, koji priča.... sve istorije ovoga sveta. Samo navire i kuva, osećam da je eksplozija na korak od mene. Bio je park, malo Amsterdamskog vetra, kafa bez kukija i na korak od ulaza u muzej Van Goga.
Tamo.... raj... moj privatni, raj. Ispunjen san. Neprocenjivo. Nešto što nikada neće biti izgubljeno. Nešto oduvek željeno i traženo.
Dok smo u Beču gledale kako su slike nastajale ovde su stajale pred nama gotove. Mamile, šepurile se, poznate i nepoznate. Popularne i one o kojima se ne priča.
Tempirajući se da ću proključati na Suncokretima ( oni najpoznatiji su u Londonu), presrela me Soba i Avr.
Kažu da sam minimum pola sata tu ostala. Ne znam, još uvek ispred nje sam. U tom grotlu života koji van Van Goga nije ni mogao da živi.
Suze su samo prirodni poredak stvari, kada te neko iz davnih vremena poznaje bolje nego što sebe znaš, pa ostavi trag da se prepoznaš, da kreneš ako zalutaš.
Znamo se, što se kaže ceo život. Još jednom Kanada dobija, Srbija gubi. Žena mu ide tamo za 6 meseci, opet Kanada dobija.
Jeja će posle skoro 4 godine doći sledeće godine. On dolazi 2010. godine. Za neke i ne znam kada dolaze, ne pitam, to mi je light varijanta.
Kada me spopadne nostalgija ili počnem da kukam što ih ne viđam kažem sama sebi:
- Muči B, dobro im je tamo, svima.
Ne čekam nikoga na aerodromu, ne ispraćam, samo uspem da izmucam:
- Čuvaj se....
Da li ste ga čitali? Ako niste, odmah nabavite knjige i počnite. Haled Hoseini je čudo, zapravo njegove knjige su čudo. Ne pamtim kada sam pročitala nešto što je ostavilo takav utisak na mene i već mesec dana ne prolazi. Vratila sam se sva izlupana sa mora, jer sam hodala i čitala, silazila sa ležaljke na peškir sa knjigama u rukama. Po sobi se kretala kao u snu, sve dok se ne dohvatim knjige i nastavim gde sam stala. Teškom mukom razvukla sam čitanje na po dva dana.
Kupila sam "Lovca na zmajeve" ne očekujući ništa spektakularno, još bestseler, po meni to nije preporuka, ali, ali, ali... Nije uzalud bila preko 100 nedelja prva na listi pomenutih, i to u USA, gde svakih 15 tak minuta iz štampe izađe nova knjiga.
Ostanete bez teksta, glasa, a dobijete čitave svetove, dobijete dobrotu i istinu na dar. Dobićete ljubav, ogromne količine najrazličitije ljubavi i nećete moći a da se ne zapitate, zašto imamo toliko predrasuda o životu, toliko nepoverenja u njega samog? U same sebe, u obećanja drugih? Zašto najmanje volimo, ili bar najmanje pokazujemo da volimo one bez kojih ne bi bili ono što jesmo i koji nas čine boljim, koji bi za nas nešto 1000 puta učinili?
Rahim Kan, u telefonskom razgovoru kaže glavnom junaku knjige, Amiru, da je moguće ponovo biti dobar, i pisac do kraja knjige uspeva da nas uveri da to jeste moguće, da sve zavisi od nas, a da u nama sve postoji.
Osmehom i razmenom pogleda smo se cura iz Nemačke i ja razumele kada sam osmotrila njen primerak "Hiljadu čudesnih sunaca", a ona moj. Svako stavljanje naočara značilo je da kreću suze, ženske, one koje razumeju samo žene i prolivaju ih samo za žene. Fascinantno je da muškarac tako piše o ženi i njenim dubinama, načinu na koji voli i pati i žrtvuje sebe zarad drugih... Veličanstvena priča posvećena ženama Avganistana, ili ma kog dela zemlje, ja bih rekla. Svuda takvih ima, gomila nas je bila bar u jednoj od situacija opisanih u knjizi.
Ne očekujte patetiku ili srozavanje bilo koje emocije, ovo je sirovo, baš kao život u Avganistanu ili Srbiji, (svaka sličnost koju primetite, sigurna sam da nije namerna) i na kraju baš taj život pobeđuje, hiljadu puta za nas, govori nam svaki dan, a mi ga slabo čujemo...
Nisam kadra da opišem sve ono što sam knjigama dobila, nemam tih reči u rečniku da iskažem dubine do kojih su me dotakle, međutim znam, sigurna sam posle čitanja, da je moguće ponovo biti dobar, oprostiti.... Najbolje je to iskazao onaj čiju knjigu pesama nisam vadila iz torbe:
Neka me ne bude kad budem prestao da volim
jer tad od mene neće ostati ništa.
Možda samo ugarak neki goli
od čitavog ovog velikog ognjišta.
Sretnem danas školskog posle, ne znam koliko, a on vadi mobilni da mi pokaže šta je napravio u medjuvremenu, jednu preslatku devojcicu. Onda mu objasnim kako znam njegovu priču, svet je malen, samo što mi o tome nismo uvek obavešteni. Ispred silnih smrknutih lica koja čekaju da ih puste na VMA, orio se naš smeh i njegova priča o jednom čudu i dobrim ljudima.
Ode svako na svoju stranu, a ja kontam da sam bila glupa dok nisam poverovala u čuda i nije mi jasno kako nisam videla da se dešavaju bukvalno svakog dana...
Sada verujem da će se desiti neko čudo pa ću na dopunski odmor, jer mi devet dana na moru nije, stvarno nije bilo dovoljno. Htela bih da ujutru plivam, pa da se popodne sa mirisom mora preselim među četinare oko Crnog jezera i meditiram kako se samo tamo meditirati može. Neverovatno, ali ovog leta se čak ni moje aristokratsko bledilo nije plašilo sunca već ga je srećno prihvatilo, pa sada traži jošššš....
Crne serije su sastavni deo avgusta, a ima do njegovog kraja, nego cenim kada prođe ova nedelja da će sve na bolje da se okrene.
U subotu je pet godina kako nije tu, a ja nekad tiho, sasvim tiho kažem...
