Pošto su mi neki pripretili a kako sa njima i nije uputno se baš zafrkavati, prihvatih se posla pisanja posta. Nisam nešto pri šutu spisateljskom ovih dana priznajem ali ipak pokušaću pa šta bude, bude. Ovo je za mene jedno sasvim neobično proleće koje se meni dešava po prvi put i u svemu je posebno. Kad to kažem mislim na neposredno okruženje flore. Ranijih proleća sve je bilo uobičajeno što bi rekli rutinsko, sada je drugačije, zahteva moju potpunu posvećenost. Pratio sam ja to i ranijih proleća sa velikom pažnjom to ozelenjavanje biljaka, njihovo buđenje iz zimskog sna, uvek tu je bio i moj rad u bašti ali nisam o ničemu brinuo bio je tu neko, a ja onako u prolazu, nekad ispomoć, taj neko koga sad nema je bio ko je o svemu tome znalački brinuo, a ja sam bio sam šegrt, pomagač, dodavač i ništa više. Sada se sve obrnulo sve čeka mene da ja to uradim i nije mi lako, priznajem.

Nisam ni znao koliko ima saksija i koliko muškatli, ruža i ostalog sitnijeg i krupnijeg  rastinja koje čekaju svoj start, svoje okopavanje, svoje zalivanje. Sve me boli od napora ali ipak mi nekako drago što ja to radim, prethodnik bi to stvarno voleo mada ne i složio sa svim mojim potezima, polako dižem baštu da ovog leta bude po prvi put ruku mojih delo. Nadam se i verujem u uspeh a radom se jedino to i može postići, videćemo kako će biti na kraju ovogodišnjeg leta, sabraćemo rezultate. Poželite mi uspeh, znači mi...