Sutra je godišnjica, čitava jedna godina života naših, da je nema među nama, a i dalje veoma boli, nije da ne boli! Prošle godine na ovaj dan je tiho otišla u večnost, sećam se momenta polaganja u zemlju je pratila tutnjavina na nebu, grmljavina i onda pljusak, sve nas koji smo je ispratili poslednji put do kapije groblja, zalila je žestoka letnja kiša, ogromnih razmera, nebo se otvorilo, ko da je plakalo. I danas mi je teško, nije da nije teško, vreme čini svoje i kao da tu bol amortizuje tu stalnu prazninu čini nekako podnošljivijom. Proživeh celu jednu godinu bez nje, drugačije je, neželjeno je, ali mora se tako, neda se nikako drugačije. Zvuči ka da sam a nisam ja bio neko koje bio veoma prvržen, neki Edipovski sin svoje majke, ali sam je voleo kao što se voli svoja jedina i neponovljiva majka. Dobro sam znao da je svoj život posvetila meni, i to mi je bilo dosta da je nizmerno volim, ja sam joj bio sav njen trud i uspeh, sva njena sreća. Tako slike prošlosti promiču sve je postaje nekako daleko, nestvarno a teško. Život taj ipak ide dalje, kotrlja se, živeti se mora sa tom teškom ranom i bremenom večnog gubitka koji moramo svi jednog dana podneti, hteli nehteli prijatelji moji. Razlika je samo u tome što neki svoje breme lakše nosimo a neki teže, mislim da sam ja iz ovog drugog tabora. Mnogo puta, iskreno ma dana nije prošlo, godine za nama da je se na neki način nisam setio, šta bi bilo ako bi je bilo, kako bi bilo da je tu, ovo ili ono, ovako ili onako.  Misli se jednostavno susreću i obijaju od njene skute ali rešenja nema sve je tu gotovo, priča je došla do svoga kraja the end. Ostaju samo sećanja, koja nadam se nikada neće i nemogu izbledeti u srcu mome. Sa moje strane godina je potpuno bila posvećena njoj i uspomeni na nju, moj susret sa gubitkom je bio veoma, veoma bolan, suze nisu pomagale već odmagale. Sutra idem da obiđem mesto na kojem leži, da joj se poklonim, podignut je nov spomenik, crni kamen afrički, nešto poslednje što sam mogao za nju da uradim materijalno. Ostaje mi ono emotivno da ga uvek ljubomorno držim u sebi, to je beskrajno i beskonačno, ljubav deteta njenog, nadam se da to ona negde gore na nebu i oseća i vidi to.

Hvala ti mati moja, večno ti je zahvalan tvoj sin za sve što si mu podarila....