Samog sebe smatram na neki način, hrišćaninom i poštovaocom tih i takvih vrednosti, pravila, mada i nisam član ni jedne crkve pa nisam ni kršten čak. Uvek sam se divio onakvoj ulozi Isusovoj kao istorisjkoj ličnosti a u tim datim i takvim istorijskim uslovima, postići takav mesijanski uspeh, poštovanje masa ljudi je za svaki rešpekt i ipak skoro neobjašnjivo i to je ono što ga dovodi u božanske sfere ljudkih objašnjenja, ljudi samom sebi. Čitanje ove knjige me je ipak samo možda i više uverilo u utisak i ispravnost svog stava da nikome pa ni crkvi ne verujem sve na slepo. Ipak je crkva neka vrsta specifičnog skupa običnih, smrtnih duša, koja upravljaju njom, podložna svim onim iskušenjima kao i svi ljudi i ne retko podložna manipulacijama, samog mišljenja ljudi koja joj slepo veruju. Puno je takvih primera kroz vreme, razno raznih zastranjivanja takozvanih vernih crkvenih sluga.  Mogu da kažem da je knjiga Da Vinčijev Kod na mene je ostavila vrlo dobar utisak, i ne vidim ništa loše u njoj, osim ako se tu neko pronalazi u ogledalu, i da je možda vrlo pomno kroz sve minule vekove nešto debelo skrivao od ljudskih pogleda.

Ja ne kažem da je to cela istina, kao što ni ne verujem da je sve ono što crkva kaže istina i samo istina, to je prosto nemoguće. Sam sam više puta razgovarao sa nekim crkvenim velikodostojnicima, po svojoj funkciji i uverio se da ni oni sami ne znaju neke stvari, već samo talasaju ko i sav običan svet, nekakve svoje uske poglede na svet. Po meni sama reakcija crkve i njenih visokih sledbenika pokazuje da u svemu tome može da bude  neke i nekakve istine, da je skrivanja nekih činjenica bilo, režiranja filma kojeg nam svo vreme prikazuju, mada je to vrlo teško dokazivo posle toliko iscurelog vremena iza nas...