Zamalo Pobedjen

5/6/2007

Jos uvek uvod ili ubrzano premotavanje filma

Kako je lepo kada neko ima para, a pride ima i mozga, ali to je retko. Nedostatak para mnogo utice na nas zivot, mnogo nas uskrati, pa posle nek bude "pare nisu sve". Istina je da se ne moze sve kupiti parama, ali se mnogo moze olaksati. E tako se pred moj fakultet nije imalo para da se studira ono sto se voli, vec ono sto se mora. I to sto se moralo nije da sam mrzeo, cak mi je i islo, ali to nije bio moj san. Tada sam shvatio da sam zaboravio svoj san! Dok su svi euforicno pricali o svom fakultetu, sta ce upisati ja sam lebdeo izmedju njih, ko da se nista ne desava. Fakultet, pa sta sad. Bio sam tako vaspitan da ide tim redom: osnovna, srednja, pa fax... a sve preko toga je samo plus. Postao sam nezainteresovan i bezvoljan. Ambiciozno su se pripremali prijemni ispiti, a ja sam stajao na nadvoznjaku, na putu za Frusku goru i popravljao lanac na biciklu, sa kojim sam predhodno u pratnji drugarice presao finu kilometrazu. Trudio sam se ja, nije da nisam. Ja sam cutao i trudio se. Tesko je studirati tehniku. Moji su me bacili na pripreme, platili casove matisa... nista nisam kapirao. Nisam hteo da kapiram. Nesvesno sam bojkotovao sve to. Slusao sam, bio "odgovoran" a nista me nije zanimalo sem zezanja, provoda i zezanja i provoda. A leto je doslo, brzo i proslo i fakultet je poceo.

Ala mi se vraca film - naravno da nisam upao na budzet. Bio sam ocajan na prijemnom. Prosek me izvukao. Ni to me nije pogadjalo. Uopste. Tada nisam ni kapirao koliko sam nezainteresovan i bezvoljan, to sam tek nedavno shvatio. Trazio sam resenje za moj problem, koji je poceo da me muci nedavno. I onda sam shvatio da je resenje u mojoj proslosti. Doziveo sam efekat leptira, jedna sitnica me je skrenula sa kursa, totalno, nacisto, potpuno skrenula. Svaki detalj sam pretresao, a taj pretres vi citate, dajem ga na uvid.

Pocelo je studiranje. Ala je bilo dobro! Nezaboravno drustvo, nezaboravne zurke! Ucenje... Naravno da ne! I sto je jos gore, nasao sam ljude slicne sebi - nisam sam! To je ispalo jos gore! Pocele su simpatije, zaljubljivanja i desavale se neke mlake ljubavi, ali moje drustvo, ogromno doduse, je funkcionisalo kao meksicka sapunica, puna spletki, zapleta i raspleta... ma uzas. A ja sam uzivao u svemu tome, a sta  mislite zasto? Ja sam bio reziser te iste serije. Rekao sam sebi da cu osviti grad u kome studiram, da cu biti glavni! Boze, sto sam stalno imao potrebu da budem glavni!  No, sada cu vas sve iznenaditi. Dao sam uslov prvi u drustvu, cak u zakonskom roku i to  vise od uslova. Znacilo mi je to, ali ne dugo. Dobio sam budzet i studentski dom, a u domu novo drustvo, strava drustvo, strava provod i ja puknem drugu godinu studija... Secam se toga, ziveo sam sa devojkom i svi moji "drugari" su mi govorili da je ona kriva za to. Uopste nije tako. Ona je bila nesto najlepse sto mi se desilo do tada u celom mom zivotu.

Ja sam bio izgradjena faca, pa Boze moj - svoja licna kreacija, hteo sam da smuvam nezvanicno najbolju brucoskinju u domu, ni ne znajuci da ce to biti jedina osoba do tada koja je u meni procitala i otkrila onog klinca, preplasenog klinca, koji je progutao svoje strahove i zelje, koji je sve samo ne iskren, ali ne prema drugima vec prema sebi. Mozda malo grubo zvuci. Ali ne, nije ovo jedna ljubavna prica. Moja ljubav je bila uz mene, bila i otisla. U stvari, otisao sam ja, ona je patila. Nekad nedostupna, neosvoiva, lepa i dobra devojka patila je zamnom, a ja sam spakovao svoje stvari i vratio se kuci i pitao se sta sada?! Nova raskrsnica pred kojom sam se nasao, ogromna raskrsnica, a ja sam izabrao jedan put, pogresan put, i krenuo dalje. Svi mi gresimo, imamo prava na to. Ono sto te ne ubije to te ne ucini jacim, to te oblikuje. Moje greske su mene oblikovale. Imao sam tek 20 godina! Nisam ni sad puno stariji.

Mislim da tu pocinje prica...

5/6/2007

Jedan dugacak uvod...

Pozdrav svima koji ovo trenutno citaju i hvala na tome. Nije bitno kako se zovem, cime se bavim, ma nista nije bitno - bitno je da sam ovde i da sada imam blokadu jer ne znam kako da pocnem , a toliko toga sam hteo da napisem... hmm... pa pocecu iz pocetka...

Rodjen sam na prolece 1983. godine - ja sam plakao a svi oko mene su se smejali - standardno. Uvek sam bio voljeno dete kome ljubavi i paznje nikada nije manjkalo. Razmazili su me na neki cudan nacin, ne onako klasicno da dobijem sve sto zelim kuknjavom i placem vec jednostavno kada nesto zelim moram to dobiti - sva sredstva su u igri. E, tu pocinje gradjenje moje licnosti, razvoj moje ambicije sto me je posle, koju godinu kasnije, dotuklo.

Osnovna skola - bio sam fino mirno slatko dete iz komsiluka kakvog bi svaka majka pozelela - fuj, ali to mi je davalo odlicne ocene sa malo truda sto se lako dalo shvatiti pa sam tako nastavio i u srednjoj skoli. Grrr kako sam mrzeo tu srednju skolu, to okruzenje i te ljude - ne zbog njih, valjda to nije bilo ono sto sam ja hteo pa su mi svi bili krivi, ali eto desi se nesto nepredvidjeno. Rat je trajao godinama pre toga. Prvo je bio psiholoski, osecao se samo u vazduhu, a kasnije je postao onaj pravi, filmski. Do juce sam gledao filmove o teroristima koji upadaju u kafice i ubijaju omladinu i to mi je bila naucna fantastika, a posle sam se nalazio na sahrani onih koji su stvarno poginuli na isti nacin kao oni u filmu... To je pocelo da se desava stalno. Sahrane svakog dana. Samo cujes neko je  ubijen iz snajpera na putu... neko je kidnapovan... a sve te to pritiska i unistava i pitas se ko je bre sledeci?! Tada sam poceo da gutam, da drzim stvari u sebi, a da se trudim da ljudi koje volim budu srecni i da budem maksimalno uz njih, da ne pokleknu.

Ne, nemojte misliti da je ovo neka ratna prica, daleko o toga. Ovo je samo pocetak moje licne storije  u kojoj se rat vise nece spominjati. Premotacu malo film unapred, cisto da izadjem iz "teske teme" i nastavicu dalje sa posleratnim periodom. Dakle, po balkanskom sablonu nadjem se i ja u koloni izbeglica, ovog puta smo bili raseljena lica (sve sa oznakom R) i nadjem se u novoj sredini gde me niko nije poznavao. Trebalo se izboriti sa svojim umom, a ja sam na svoja pleca uzeo i svoje najmilije, sretan sto smo zivi i zdravi, trebalo je samo sacuvati zdrav razum. Juce si bio kralj. Imao si sve. Danas si prosjak, zasto? Ali, ziv covek moze sve. Ubrzo smo se vratili svi u zivot uz podrsku ljudi koji su nam se nasli i danas je bolje nego sto je nekada bilo.

Dobra strana pojavljivanja u novoj sredini, bez icega, je sledeca: proslost je samo u tvojoj glavi i niko je ne zna. Shvatis da tebe niko ne poznaje i da mozes da budes bilo ko, odnosno bilo kakav. Shvatis da treba samo da kliknes dugmence u glavi pa da budes glavni  - tj. svi ponekad zamisljamo kakvi  bi voleli da budemo, e ja sam dobio sansu da napravim drugog sebe, a onog starog da sacuvam negde duboko u malom mozgu. Mozda zvuci jezivo, ali shvaticete vi vec. Jbg, pre toga prakticno nisam imao najboljeg druga, drustvo... Ma ljudi me nisu zanimali, soim mojih ukucana. A sa druge strane imao sam hobije, sekcije, interesovanja... Ali me ljudi ni tu nisu zanimali. Sebicni osobenjak. Pocela nova skolska godina, ja okruzen likovima nekim cudnim, nejasnim, ma nepoznatim, plus sto sam zaglavio u sred srede. Njima je bilo lako, isli su zajedno u razred pre toga, znaju se jos od kad a ja banuo tek tako. A kao klinac sam dok sam gledao "Beverli Hils" razmisljao kako bih se ja osecao da se pojavim negde kao skroz nov lik, pogotovo kada su pravila vec ustanovljena, grupice oformljene, klanovi konstituisani... Trebalo je naci mesto za sebe. E tako je dojucerasnji slatkis iz komsiluka, fino, mirno i povuceno dete postalo ... pa ne mogu da nadjem rec. Nek bude Haos. Postao sam haos! Niko nije mogao da zna sta od mene moze da ocekuje, pa ni ja sam - samokontrola, sta bese to??!!

Zivot u rezervatu nikome ne prija. Nisam se uklapao u mentalitet ljudi medju kojima sam dugo ziveo, ali nasuprot tome nova sredina u kojoj sam se nasao me je odusevljavala. Poceo sam da izlazim, da upoznajem ljude. Svakog dana upoznajes njih 5-6, ne mozes ih sve popamtiti, pa onda vrsis selekciju koga ces za druga a koga ne, samo sam se smejao, salio, bio veseo, a skola. Koja skola? Nikada mi nije bilo jasno kako sam bio jak vrlodobar u najtezoj skoli u okruzenju bez imalo ucenja, a pride sto sam cetvrtu godinu proveo u kaficu, a ne u klupi. Nemojte pogresno shvatiti - nisam se drogirao, nisam pio, cak ni pusio, ali svima sam bio jako zanimljiv. Cak mi je jedna drugarica rekla da je jako interesantno to u vezi mene sto delujem tako cisto, neiskvareno, a sto sam u sustini opasnost koja je spremna na sve! Imponovalo mi je to, a i poonasao sam se u skladu sa tim. Profesore sam lagao, vadio se na tezak zivot - naravno sve u granicama ponosa, sebi pravio raspored casova, idem u Crveni krst (kao) a ja sedim sa drustvom i degustiram kaficu u najskupljem kaficu u gradu. Bilo je i losih strana - poceo sam da ucim da manipulisem ljudima. Naucio sam da manipulisem ljudima. Dopalo mi se da manipulisem ljudima. Manipulisanje ljudima nije lepo. Boze, sada kada mislim o sebi u tom periodu kazem - svaka mi cast! Znao sam da uzivam u zivotu i imao sam kontrolu u obavezama. Nisam naseo ni na jedan porok, nista me od toga nije mamilo, obecavalo je sve da cu biti odlican politicar, diplomata, mozda i advokat - ko zna. Trebalo je krenuti na fakultet.

Joj bre koliko tek ima da se pise! Ala sam se upetljao, a jos nisam ni poceo o onome sto je poenta ovog mog bloga! Ali moram da napisem uvod, da postepeno ulazim u sustinu.