Нашла сам данас стару фотографију, има јој пет година. Можда је она нашла мане, ко то зна. Искрено, мислим да смо се дозивале дуго већ. Држала сам је међу прстима и посматрала дуго. У та два лика на њој. Она, пуштене, дуге пепељасто-смеђе косе, у плавој мајци са никад разјашњеним принтом преко груди – „53:00“, са наочарима на носу плавих стакала и благим осмехом. Он, виши од ње двадесетак центиметара, леве руке пребачене преко њена оба рамена, грлећи је нежно, осмехује се искрено. Сликано је у јесен, септембар. На Шаргану. Њој је то први и последњи пут да је тамо. Њему... није ни важно. То им је последња фотографија, заједничка. Неколико месеци након овог тренутка престали су да живе заједно, а убрзо се и развели.
Сећам се тог дана. Облачан, али без кише. Ја сам возила. Он напред, његов брат позади. Нервирао ме је јер је све време тражио Радио С и није пристајао да слушамо ЦД који сам ја спремила. Музика за вожњу. Тако је зовем и дан данас. Није је волео. Једна од многих ствари око којих се нисмо слагали.
Мој мобилни је пиштао нон-стоп, Д. је писао поруке, љубоморан, бесан, претио и молио. Месецима уназад крила сам га под именом "Сандра 2", а након повратка са мора и коначног признавања пораза себи, да је мој брак готов и да је мој муж успео да убије у мени и последњу трунку љубави, унела сам га под правим именом у свој именик. И у наше животе.