Наишли су на једну узвишицу; спуштајући се, под ниским гасом, Горан скрену мало удесно.

Доле, крај реке, налазила се стара, велика кућа. Неосветљена. Очигледно празна. Зауставио је ауто. Угасио мотор и светла.

-То је то.- рече пун поноса.
Снег их је нештедимице засипао.
-То је то?- понови она упитно.
Већ је заборавила куд и зашто су кренули.
-Кафана "На крају света" - рекао је театрално показујући на кућу.- Стварно се тако зове. На жалост сада не ради. Разочарана си?
-Не.

...................

Јована затвори прозор. Стресла је пахуље с косе и окренула се ка њему. Док је говорио, нехотице све тише, неприметно су се нагињали једно ка другоме; скоро су се додиривали лицима, у тами...

-У Манастиру Ковиљ има један монах, владика, не разумем се ја у те чинове, углавном спроводи некакву рехабилитацију за наркомане. Као, рад, сликање, духовност, разговори, шта ја знам... кажу да је терапија успешна. Пролетос сам дошао да обиђем једног ортака, једног од ретких са ким одржавам гимназијско пријатељство. Кад сам пошао, каже ми, сврати доле, на Дунаву има кафанчина, баш кафанчина, али је клопа супер, пробај. Стварно, одем. Било је топло, могло се седети напољу. Троје гостију и ја. Газдарица, мртва хладна каже, сад ће Миле, ваљда њен муж, да упеца, па ћемо вам нешто премити. Не знам да л'се зеза, али свеједно ми је, Дунав ми такорећи тече поред ногу, сунце благо, још нема комараца, онако, кад се потрефи перфектан тренутак. Донесе ми, убрзо, без питања, рибљу чорбу у плеханом тањиру и комадешку, с два прста дебелу, сечену преко целе дужине домаћег, округлог хлеба. Чорбе има, порцијаш стиже, каже ми. Кад, питам, онако, да видим да л' су намерили да на мени испробају неки локални штос. Шта ја знам, одговори ми, и гледа ка Дувану, к'о да се нешто са њим домунђава, можда за сат, а можда и пре. Добро, кажем, и навалим. Чорба љута, корица хлеба хрскава, а средина као колач, као штрудла, слатка, прсте да поједеш. Завршим, омажем тањир, веруј ми, то нисам радио од детињства, бидим нема дотичног Милета, кренем низ обалу, до првог докића, дашчаног, с идејом да се брзо вратим. Тишина, рекао тек струји, ни једног таласа. Загледам се и убрзо осетим неки невероватан мир. Смирење. Као да ме је неко испумпао. Оно, просуо ме у реку и скроз сам празан. Знаш изреку - мир Божји. То сам осетио. Мајке ми. Дан клизи, пријатно, милујуће, више не знам зашто сам ту, али и не желим да знам, не треба ми ниједан одговор, само да бленем у Дунав, у инсекте који докаче површину воде па се направе кружићи около. Шта је даље било не знам ни дан данас, тек, кад сам се осврнуо, скоро да је пала ноћ. Помислио сам да сам задремао. Не, нисам, седим као и пре, није ми пала глава, нисам се накривио, просто, време је негде отишло, мимо мене.

Шта би, питао сам се. Кренем назад за Београд, а глава ми шупља, спава ми се, ненормално. Станем успут, попијем дупли еспресо, ма ништа човече, капци падају, не од обичне поспаности, него од тог мира, невероватног, у мени. Дођем кући, буквално се сручим у кревет и пробудим се после десет сати сна. Онда сам схватио да има нечег, овде. Али нисам хтео да искушавам чаролију, можда се то догађа тако, буп, с неба, једном у животу. Ноћас помислим, да би било лепо супер са тобом да поновим.

-И, је л' делује?
-А на тебе?
-Да. И твоја прича, и место.
-Онда је мисија успешно окончана.- рече он.

"Иди, време је"
Марија Јовановић
стр. 144, 145, 146