Od 4 èlana porodice - nas troje smo organizatori matura. Moj matori ovde godine slavi 40 ili 45 god mature (morala bih da raèunam a napolju samo što nije kiša... ne ide mi raèunanje po ovakvom vremenu). Maturirala sam 92. Kada smo trebali da slavimo 10 god mature, ja sam se udala. I niko od mojih iz odeljenja nije hteo da se lati tog posla pa je 2002. prošla neobeleženo. Tiho. Potpuno neprimeæeno. Kad sam se malo dozvala sebi, posle razvoda i ostalih gluposti koje život servira a ti hteo - ne hteo gutaš, pomislih - hm... možda nije loše da se malo vidimo? I tako, oèas posla sastavih ekipu od 25 èlanova IVgt od moguæih 28. U clubu "Sova", uz piæe i akustiènu muziku proslavismo 12god mature. Kao da smo se sluèajno našli tu i - zaginuli. HA! Svi se krste kad to prièam. Al' što sve mora da bude normalno i uobièajeno? A - ne! Meni je skoro sve u životu išlo naopakim rasporedom i redom i  sa zakašnjenjem, valjda æu tako i umreti...

Ove godine slavimo 15god mature. Jebote, 15 GODINA MATURE! Kad tako neko spomene tu jebenu cifru momentalno poletim do ogledala da se pogledam. Matora sam? Pa, i ne. Ne izgledam kao da imam 33. Pogotovu se ne ponašam kao da imam 33. Moj život je èešæe slièio španskoj seriji nego klasiènoj balkanskoj tragikomediji...možda, zbog toga? Jes, debela sam, al nekako... držim do sebe.

Srela sam skoro Nadu. Išla je samnom u školu 8 godina. Uèinilo mi se da je ona na prvi pogled, al' sam gotovo momentalno komentarisala na glas "ma nema šanse, ovo je neka žena..." Kuc-kuc? Hello? Ima li koga? Sa 33 godine ti JESI žena! Ali... Nada je lièila na ženu. Pravu. Zapuštenu. Masnu. Umornu. Nesreænu. Samu. Loše obuèenu, loše ošišanu, loše našminkanu, loše zaposlenu, loše voljenu Onu iz pesama Bore Èorbe. Koju je pregazilo previše muškaraca za malo godina. Ili nedovoljno muškaraca. Ili nimalo. Još uvek mi je u glavi slika nje u ženskoj svlaèionici posle neke utakmice, sa zelenim kreonom ispod oèiju i cigaretom u ustima. Njen pogled je uvek govorio - šta 'oæeš mala? Da te razbijem na paramparèad? Šta se desilo izmeðu te slike iz moje glave, i ove pogurene, umorne, zapuštene tridesettrogodišnje žene, verovatno majke - ne znam. Okrenula sam glavu na drugu stranu, i èekala da proðe. Požurila je, kao da se stidi... ili ja jednostavno previše gledam amrièke filmove...

Pre par dana zvala me je Dragana. Dragana Ðorðeviæ - onda Petroviæ. Onda majka male Jane. Onda opet Ðorðeviæ. Onda - samohrane majke. Zaposlene u struci. "Kad æeš bre da praviš tu maturu?" Objasnih joj da neæu biti u zemlji neko vreme. Skoro celo leto. I da mogu da im to organizujem ili do kraja juna, ili tek u septembru. "Jbga, svi æe da slave u avgustu..." razoèarano æe ona. "Boli me baš æoše... uostalom, ako neæete da me èekate, organizujte se sami i slavite. I lepo se provedite..." Oæuta malo pa æe "Vidim ja, ništa od mature ove godine...."

Ne mora da znaèi... možda ih iznenadim ;o)