Za ovaj dogadjaj nemam fotografija, jer sam snimala kamerom a ne znam kako se startuje "Pinackle Studio" da prebacim, a još manje mi je jasno kako da ukaèim video klip ovde... nekada je to funkcionisalo ko Bog, al sad... verovatno nešto ja radim loše. No... danas...

Spremam se za posao. Moja mama kasni za "primopredaju" i veæ sam prilièno nervozna jer veæ vidim da æu da zakasnim. Vuk u dnevnoj sobi šeta oko stola, do stolice, taburea, ogradice... ne treba mu više mamina ruka ili dedin prst. Sve sam radi. Pošto je kasnije jutro, obièno mu dajem jogurt ili mleko, jer preko dana nema šanse da uzme u usta mleko. Izmedju dnevne sobe i kuhinje je hodnik, dužine oko 10m, obložen laminatom. U neko doba kapiram da mogu da mu dam jogurt, ostavljam ga samog u dnevnoj sobi... I sve vreme glasno prièam, da može da me èuje, da sam tu. U jednom trenutku, potpuno neplanirano mu doviknem " Dodji kod mame, sine!". I dok mu sipam jogurt u šolju, èujem bat malih najki po laminatu!

Pomislim, ma nema šanse! Ukoèim se u pokretu i osluškujem. Tap, tap, tap, tap... polako. Proturim glavu u hodnik i imam šta da vidim! Vuk stoji pored ulaznih vrata stana, sa oba dlana prilepljena uz njih, i nešto kao Spajdermen - ide prema kuhinji!!!! Ciknem od sreæe, pa dotrèim do njega, izljubim ga!!!!!  Onda se setim da bih to mogla i da snimim, jer znam da mi ukuæani neæe tako lako da poveruju, otrèim po kameru i zakucam se na pod hodnika, sve snimajuæi kako napreduje ka kuhinji. Mislim da sam jedno 50 puta ponovila na glas - ne mogu da verujem, ne mogu da verujem, ... hi hi

Moj sin postaje pravi istraživaè. Ušao je u 11 mesec života. Pravo je vreme da nas èasti jednim prohodavanjem!!!