KAFANSKI MERAK STAROG BEOGRADA  

Nezamenljivo, nezaobilazno, neprocenjivo, neodoljivo i nikad prevaziđeno mesto za provod, slavlje i razbibrigu, za pevanje i plakanje, sastanke i rastanke, polemike i pridike – uvek je bilo i biće kafana. I njena teorija, praksa i filozofija u malom koja se temeljno uči. Zato je od pamtiveka sabirni centar i gospode i hulja, pedigriranih i onih koji čak ni ne znaju šta ta reč znači. Kafane, hanovi, bistroi, mejhane, gostionice, restorani – postoji još i niz drugih opšte poznatih a i lokalnih naziva za adrese, na kojima se dočekuju mamurne zore sa ispražnjenim novčanicima.

Ali, i dušom punom »kao brod« koji je možda samo trenutno potonuo u buri emocija koja se nadvila nad mislima prethodne, besane noći. Kafane nisu samo drugi dom boema, bekrija i badavadžija, niti spas za žedne ili gladne slučajne ili »namerne« prolaznike. Kako jednom reče naš čuveni kafanski bard Mile Bogdanović, one su i »sentimentalno utočište«, a danas i jedna od poslednjih boemskih oaza na sve otuđenijem, mada sve urbanijem asfaltu. I zato se i gradovi i sela, i varošice i mestašca kojih nema na geografskim kartama, oduvek pamte i traju, ne samo po ljudima nego i kafanama koje u njima žive. Kafane jesu i stanovi i stanari na adresama na kojima su sagrađene, jer one dišu i svakog dana se rano probude, a zaspu posle svih kojima pruže gostoprimstvo.

            I veliki zaljubljenik u istoriju, tradiciju i značaj Beograda, istraživač u duši i u slobodno vreme arheolog amater dr Vidoje Golubović, nije odoleo da svoj voljeni grad istraži i putem svoje knjige predstavi na jedan nov – kafanski način. Naime, ovog leta on je u izdanju beogradske »CD grupe« objavio knjigu »Stare kafane Beograda« kao rezultat petogodišnjeg proučavanja pisanih podataka, pravnih dokumenata, istorijskih arhiva i starih publikacija koje sadrže dragocene podatke o ovim zdanjima od kojih neka i danas postoje, a drugima se gotovo izgubio svaki trag.

- Mnogi znani i neznani autori pisali su od vajkada o gradu na ušću dveju reka. Stare kafane kao deo života čaršije, imale su poseban, neobičan, specifičan, izazovan duh. U njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život Beograda protkan politikom, ali, zašto kriti i nemoralom. Kafana je bila stecište advokata, boravište svedoka, jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti i balovi, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, sednice Narodne skupštine, organizovane su zabave. U njima su uređivane i novine, pisale su se pesme i učili muzički akordi. Naravno, tu se i jelo, pilo, pa i spavalo – kaže dr Golubović koji je pre pola decenije radoznalo zaronio u bogatu riznicu kafanske istorije naše prestonice. On tvrdi da ovu knjigu nije pisao radi sociološkog, psihološkog, kulturološkog ili nekog drugog naučnog aspekta, već da bi se »otrgla od zaborava lepota imena varoških kafana i događaja vezanih za njih, koji će obeležiti istoriju Beograda«.

Knjiga »Stare kafane Beograda« dr Vidoja Golubovića najpre razotkriva istoriju kafana, pozivajući se na pisane dokumente po kojima su prve ikad podignute kafane sagrađene u gradu Meki još u 15. veku. U 16. stoleću pojavljuju se i u Kairu i Siriji, a tada je i na Zapadu započelo sa uživanjem u kafi sa Istoka. Za nas je od najvećeg značaja podatak, da su već 1522. godine (postoji i zapis iz 1521. kada su Turci ušli u Beograd) u jednoj zgradi na Dorćolu, otvorili kafanu i služili kafu. Dolaskom Turaka u Beograd, poznati putopisci bave se karavan-sarajima i hanovima, tako da se pojam kafane, prema poznatoj literaturi, upotrebljava tek posle 1739. godine kada su Turci ponovo došli u grad posle Austrije. Kako god bilo, na Dorćolu je postojala kuća gde je služena kafa, ali se još zasigurno ne može tvrditi i da je to mesto tada nazivano kafanom.

Još 1740. godine putopisac Keper pisao je o dve vrste kafana u »belom« gradu – jedne koje su posećivali hrišćani i druge u kojima su se okupljali muslimani. On je ostavio opis po njemu tada najbolje kafane »Crni orao« koja se nalazila na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i kralja Petra Prvog, do koje se dolazilo trošnim, škripavim stepeništem. Njen enterijer nisu činili stolovi, stolice i klupe, već minderluci sa bogato ukrašenim ćilimima. U toj kafani niski plafon nije dozvoljavao da se gost uspravi, zidovi su bili obojeni u zeleno, narandžasto, modro i crveno, a na ulazu je za dobrodošlicu stajalo nekoliko ibrika i krčaga.

 Dr Golubovića istraživački poriv doveo je i do spisa iz 1783. godine skeledžije Huseina, koji je opisao po njemu najveću kafanu u Vodenoj varoši na Savi koja se zvala »Čamdžijska kafana«. Već sredinom 18. stoleća poznati su pojmovi – gostionica, han, kafana, mejhana (mehana), koji se sada sasvim razlikuju.

Ustoličenje Miloša Obrenovića za Beograd je značilo i otvaranje novih radnji, krčmi i mehana, posle i kafana pored drumova, tzv. drumskih hanova i mehana pored kojih su se zaustavljali karavani. U njima je služeno piće, pečeno meso i druga jela. Njihova mreža brzo se širila, pa je vlast munjevito reagovala u vidu obaveze da vlasnik pribavi specijalnu dozvolu od kneza lično i da plaća porez od 12 groša. U mehanama su se sastajali trgovci radi kalkulisanja i špekulisanja, a u kafanicama u Sava-mali i Bukureš-mali već od 20-tih godina 19. veka uživalo se u piću i gurmanlucima, starogradskim pesmama, ali i u bludu. Tih godina je za Sava-malu izdato 15 dozvola za legalno držanje mehana, a notirane su i »divlje« mehane. S obzirom na to da nije postojala jasna definicija za mehane, u smislu njene veličine i namene, njihov broj u to vreme se tačno ne zna. U popisu iz 1820. godine u Sava-mali bilo je između 50 i 60 kuća, a po nekima i stotinjak i samo jedna mehana. Godine 1827. već je bilo 178 domova kuća, a Beograd se tada dičio kafanama »Paje Kantardžije«, »Ećim Tome«, »Zisinom«, a zatim i »Gušančevom kafanom« blizu Kalemegdana.

Svako ko je iole držao do sebe i značio nešto u gradu imao je svoje mesto, sto i stolicu u kafani. Dr Golubović naglašava da su se i značajne političke stranice ispisivale na kafanskim stolovima. Za njima su sedeli i birači i glasači, naročito u vreme između dva svetska rata, pa je tako nepisano pravilo bilo da u »Barajevu« sede demokrate, članovi »Slovenske ljudske stranke« mogli su se naći u »Ljubljani«, a »Maderu« su »rezervisali« ministri Cvetkovićeve vlade.

U kafanama su sedeli i znani i neznani, u njima se stvarala naša poezija na primer Branka Cvetkovića i proza Branislava Nušića, a pod njenim krovom nadahnuti su i večni šlageri »Mali stan«, »Mansarda«, »Tri palme na otoku sreće«, »Šta znate vi muškarci?«, »Zašto si pospan Džo?«... Kafana je bila utočište za beskućnike, boeme, studente, putnike, vračare, umetnike, žene sumnjivog morala, a kao takva najtačnije lice i naličje velegrada Beograda. Njegovom specifičnom šarmu doprinelo je i društvo za zabavu i uveseljavanje »SUZ« koje je osnovao Mihajlo Petrović Alas, a sastajalo se u jednoj kafani kraj Bajlonijeve pijace. Iako je bilo mnogo zainteresovanih za dobijanje »članske karte«, ovo društvance nije želelo da proširuje krug »istomišljenika« i u njega se zato teško ulazilo.

- Poseban »šmek« beogradskim kafanama u 19. veku davali su njihovi orkestri, tzv. »muzičke bande«. Ti muzičari svirali su doboš, zurlu, bubnjeve, gočeve, harmoniku, ćemanete, frulu, tamburice, gajde, gusle...

Njihovo mnogobrojno prisustvo zapamćeno je po starom kalendaru 6. aprila 1867. godine, u vreme obeležavanja predaje ključeva Beograda knezu Mihailu Obrenoviću. Savremenici su tada opisivali grad kao nikad veseliji, jer se u njemu orio »Moravac«, svirale su se i pevale rodoljubive i ljubavne pesme, recitovali su se stihovi i glumilo po ulicama. Pevači i orkestri u to vreme uvek su prvo »pekli« zanat u kafanama, a među onima koji su ostavili trag u našoj narodnoj muzici treba podsetiti na Sofku i njenog muža violinistu »Paju Ciganina«, zatim Divnu Kostić, Mijata Mijatovića, Vukicu Vuku, Uroša Seferovića...- nabraja autor knjige, napominjući da je popularnost Sofke i Vukice Vuke ovde između dva svetska rata bila veća, od na primer, slave reprezentativca-fudbalera Moše Marjanovića. To su bile prave kafanske zvezde koje su kod nas sijale »rame uz rame« uz ime glumice Ita Rine. Sofka je sa orkestrom svog muža snimila i više od 40 ploča, neke od njih i u Parizu i Berlinu, a na tadašnjim nosačima zvuka »zavrtele« su se i pesme orkestra braće Cicvarić koji su snimili ploču još u vreme dinastije Obrenović. Po svom slavujskom glasu u beogradskoj čaršiji proslavile su se i pevačice iz Bugarske, ali je Sofka svakako bila muzička perjanica Skadarlije i kafane »Kod dva jelena« 20-tih godina prošlog stoleća. Njena pesma je kažu, umela da pomiri i najljuće stranačke protivnike kada bi se svake večeri iz njenog grla zaorilo »Zulfe mori Zulfe« ili »Lepa Fata«. Muška konkurencija Sofki je bio čuveni Brana Cvetković. Već je u legendu ušla priča kako su ga mnoge domaće i inostrane gramofonske kompanije neuspešno nagovarale da se umilostivi i stane pred mikrofon da bi snimio ploču. Ali, Branu je više od belosvetske slave zanimao kafanski život, pa je noću pevao a danju spavao i nije imao »slobodne termine« za snimanje. Navrat nanos, ipak je zabeleženo nekoliko parodija svojstvenih njegovom glasu i pojavi, a koje su se zvale »Artiljerija Rustikana«, »Osetljivo srce gospođe Cvrce«, Mitkov karasevdah«, »Luče i u papuče« i niz drugih muzičkih »bisera«.

Otkrivajući nekadašnju kafansku filozofiju našeg glavnog grada, dr Golubović se susreo i sa tamnom stranom njene medalje. On je došao do pisma Kneževske kancelarije iz 1824. godine u kome se spominju »tri bećara iz grada ovdašnjeg. Jedan je Džindži Gavaza, jedan je Kafedžibaša i jedan kod čauša vezirova i među njima trefio se i Čupko Pavel koji obijaju kuću, ulaze kroz prozor i noževima uspevaju da povrede ženu, bivaju uhvaćeni jedan okovan i svi dobijaju po 200 štapa po tabanima«.

Odmah po formiranju beogradskog suda 1826. godine i prvog izveštaja napisanog knezu, navodi se hapšenje nekih »bećara koji zaludniče i pijanče po kafanama, pa su jedni kažnjeni batinama, a drugi su proterani iz Beograda«. U izveštaju iz 1838. godine spominju se i učestali neredi na tadašnjim »krompir balovima« održavanim u kafanama. To su bili balovi za »običnu raju« bez skupih djakonija.

Da bi goste sprečio da izazivaju nerede, knez Miloš Obrenović uveo je porez za sve posetioce balova u iznosu od »deset groša za bolničku kasu i jedan cvancik za pandura«. Da se sa »četvoro očiju« pratio rad kafana, govori i preporuka iz decembra 1837. godine Miloša Obrenovića, tadašnjem šefu beogradske policije »da posebno motri na spletkaroše i besposlene koji se povlače u mehane i ružno govore o Praviteljstvu i prave »špionluke«. Sledeće godine  usledila je i »Publikacija« o zabrani igranja karata, pijančenja i larmanja u mehanama i kafanama, igranja karata za novac, kao i da se u njima ne sme služiti piće pijanim gostima i držati ih otvorene posle za to određenog vremena.

            Ali, ljubitelji lumperajki, lakih dama i ljute kapljice oduvek su bili »žilavi« i lako su »hvatali krivinu«. Uprkos naredbi koju je 1860. godine izdao tadašnji beogradski gradonačelnik Nikola Hristić - da se stanovništvo može zadržati u kafani do 23 sata, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera - nereda je i posle odlaska Turaka bivalo sve više. Tadašnja policija poslala je i protestno pismo Jevremu Obrenoviću, komandantu varoši beogradske o mehanama »koje su na neurednim mestima i gde se kojekakva bezakonja čine«.

Razlog što su te ugostiteljske ustanove, zadavale sve veću glavobolju predstavnicima reda i zakona, nalazio se i u činjenici da je Beograd za njih bio vrlo plodno tle. Naime, već 1858. godine u njemu je po popisu bila 271. kafana i mehana, statistika iz 1860. zabeležila je 307 ustanova ovog tipa, dok je sedam godina kasnije prebrojano u esnafu 139 kafedžija i 186 meandžija koji su pripadali utvrđenim kvartovima na Paliluli, Terazijama, Vračaru, Dorćolu, Sava-mali i Varoš kapiji.

 Godinu 1900. Beograd je dočekao sa 672 trgovca i mehandžija, što je bilo čak 15,8 odsto ukupnog broja socijalne populacije grada. Trinaest godina kasnije popisano je 212 ugostiteljskih objekata, kafana i hotela, da bi 1937. u Beogradu sa Zemunom radilo čak 23 hotela, 33 restorana, 433 gostionice, 427 kafana, 197 bifea, 412 narodnih kuhinja, 293 zdravljaka (u kojima se služilo mleko i jogurt) i 318 krčmi. Dr Golubović pronašao je i podatak da je krajem 19. i početkom 20. stoleća na prostoru današnjeg Trga Republike bilo 16 kafana, a rekorder je svakako bila Poenkareva ulica (sada Makedonska)  koja se u to vreme sastojala od 40 kuća, od kojih je 17 bilo pod kafanskim krovom.

A ko »zna svaku kafanu u gradu« i ume da »ubode dobar provod«, majstor je i da odabere lokal u kome se gurmanski jede. Pišući knjigu »Stare kafane Beograda« dr Vidoje Golubović otkrio je da je i u prohujalim danima, baš kao i danas, ponuda ovdašnjih kafanskih menija bila na svetskom nivou. Tridesetih godina prošlog veka rado se obedovalo u kafanama-restoranima »Kolarac«, »Srpska kruna«, »Dva jelena«, »Imperijal«... Ko je sa merakom »mastio brke« srpskim specijalitetima odlazio bi u kafane-restorane »Leskovčanin«, Ratnički dom« (danas u Domu vojske sa najvećom terasom u gradu), »Šiško«, »Trandafilović«, »Mladi Mavarin«, u kojima su ih zabavljale romske pevačice. Ljubitelji morskih specijaliteta i dalmatinskih vina nisu žalili para u kafani »Dva ribara« u ulici kraljice Natalije, a zbog rečnih specijaliteta išlo se u »Parobrodsku restoraciju« na savamalskom pristaništu gde su zalogaji »zalivani« srpskim vinima – sremskim, zatim crnim iz Župe, belim iz Smedereva, vermutom iz Sremskih Karlovaca. Kafanske meraklije častile su se i belim i crnim pivom, čuvenom šljivovicom koja se proslavila među francuskim vojnicima sa Solunskog fronta, a točila se i klekovača i kvalitetan brendi.    

Da bi se nabrojala imena svih nekadašnjih prestoničkih kafana, neophodno bi bilo imati jedan obimniji imenik. Jer svoje goste su imali »Zora«, »Esnaflija«, »Kod Arapina«, »Dva pobratima«, »Fišeklija«, »Sedam švaba«, »Bandist«... Pored čuvenih kafana u Skadarliji bile su poznate i »Kuća veselja«, »Biciklista«, »Ladovina«, »Sablja dimiskija«, »Nova skupština«, »Poslednji groš«, »Velika Srbija«. Da njihovim vlasnicima pored mnogobrojnih gostiju nije falilo ni kumovskog dara, pokazuju i imena poput »Pceto koje laje«, »Kod lepog izgleda«, »Daj dam«, »Kod Srpske nade«, »Burdelj«, »Radnička kooperativa«, »Ladno kupatilo«, »Kod Crnog psa«, »Zlatna slavina«, »Kod jeftinoće« i mnoge druge.

 Cela ova priča ne bi ni imala smisla, da oduvek nije bilo večnih boema i poslednjih romantika kojima su kafane drugi, ali možda i najdraži dom. A za ovu kategoriju kvalifikovali su se pesnici i slikari, vajari i filozofi, uspeli i neuspeli pisci, talentovani i uspešni. Ali, među njima bilo je i nesretnih i neshvaćenih iz svih slojeva društva koji su u kafanskom raju nalazili jedinu nadu, utehu i spas iz života koji za njih to nije. U brojnoj boemskoj vojsci Beograda verno su svim srcem i dušom između ostalih služili i Đura Jakšić, Tin Ujević, Čiča Ilija Stanojević, Branislav Nušić, Raka Drainac, Branko Radičević, Todor Manojlović Toša, glumci Aleksa Bačvanski, Lazar Telečki, Sava Rajković...

I kasnije, društvo za stolom pravili su im i kraljevi i prosjaci. Sve do danas, a i ubuduće, kafanska knjiga neprestano se piše i dopunjava dugim spiskom novih imena svojih poklonika. Jer kafanski ambijent, draž i dim su jedinstveni, neponovljivi i originalni izumi ljudske duše koja žedna, uvek treba svoj bunar želja. I pune čaše sa dubokim dnom za dobar cug naiskap. U zdravlje davnog juče, prohujalog danas i dalekog sutra.       

Prve gradske kafane u Evropi

Da je Beograd pre svih drugih evropskih gradova, mogao da se pohvali svojom prvom kafanom, svedoče i podaci da su se kafane počele otvarati u Sarajevu tek 1592., u Londonu 1652. i dve godine kasnije u Marselju, Beč se »zakafančio« tek 1683., a Lajpcih 1694. godine. U 17. veku gotovo cela Evropa imala je kafane, a njihovom otvaranju doprineli su već tada organizovani međunarodni sajmovi. Fridrih Veliki bio je veliki protivnik kafana i strogo je zabranio njihovo otvaranje u Berlinu, ali mu to nije uspelo i 1779. godine već ih je veliki broj evidentiranih. Na početku svoje »kafanske karijere« 1790. godine, Pariz je udomio oko 900 kafana. U to vreme Zapad ih je tretirao kao mesta samo za privilegovane, da bi ubrzo one otvorile vrata i običnom življu. Najčuvenije kafane iz tog vremena bile su u Parizu »Procope«, u Veneciji »Menegazo«, u Rimu »Greco«, u Firenci »Mikelanđelo«. U vreme revolucije u Francuskoj, kafane su bile središta političke agitacije i propagande – u pariskom »Valois« sastajali su se rojalisti, bonapartisti su se locirali u »Lemblin«, a u Trstu je »Volti di cliozza« bio centar iredentističkih demonstracija do 1914. godine. Od kafana te vrste, vremenom se odvajaju pariske kafane musicos, u kojima se muziciralo (cafes-chantants) i u kojima su se mogla videti akrobatska intermeca, vodvilji, revije, baleti (cafes-concerts), a najveći procvat doživele su u vreme Napoleona III. Postepeno su te kafane pretvarane u današnji music-hol od kojih su najpoznatiji »Folies-bergere«, »Casino de Paris«, »Moulih rouge«.  

Cigansko sokače

Verovali ili ne, Skadarlija je do 1825. godine bila poljana sa rupčagama kroz koju je tekao Bibijin potok. Naseljavali su ga Romi nakon 1830. godine kada je pročitan hatišerif, zato što nisu imali drugi slobodan prostor. Desetak godina kasnije to je bilo naselje sa mnogo straćara i vijugavim sokacima, a prostiralo se od Stambol do Vidin-kapije i bilo poznato kao Cigan-mala ili »Cigansko sokače«. Ova gradska četvrt dobila je naziv po Skadarskoj ulici koja je uneta u registar ulica 1872. godine, kada je izvršena i prva numeracija njenih kuća. Prostor sadašnje Skadarlije pruža se duž Dorćola i Palilule, pa su se beogradski boemi nosili mišlju da u njemu osnuju »boemsku republiku«. 

Za svakog ponešto

Beograd je uvek privlačio brojne domaće i inostrane putnike za koje je još 1521. osnovan prvi karavan-saraj velikog vezira Piri Mehmed-paše. Turski spisi iz 17. veka spominju pet, šest karavan-saraja koji su bili samo privremeni smeštaj za goste, jer su podizani na glavnim putevima bez naročitog komfora. Ostali su upamćeni i karavan-saraj Mehmed paše Jahjapašića koji mu je namenio dobrotvornu svrhu za potrebe sirotinjske kuhinje i besplatnog prenoćišta, a postojali su i karavan-saraji Tujgun-paše u Donjem gradu, zatim sultana Sulejmana, dok je najveće beogradsko zdanje od 1572.-76. godine bio karavan-saraj Mehmed paše Sokolovića sa 160 prostorija. Pored karavan-saraja koji su imali i »bećarske odaje« za stanovanje neoženjenih zanatlija, udobniji smeštaj pružali su hanovi za duži boravak putnika namernika. U glavnom gradu svoje adrese u 18. stoleću imali su Maldovan-, Čukur-, Pirinč-, Čizma-, Jeni-, Ibrahim-Bašin- i Ćuprilića-han, a za vreme Miloša Obrenovića radili su i hrišćanski Krstićev i Topal-Naskov han. Pod beogradskom kapom bilo je mesta i za ljude »plitkog džepa« koji su se hranili u narodnim kuhinjama tzv. aščinicama. One su na jelovniku imale narodna jela poput papazjanije, čorbast pasulj sa suvim svinjskim rebrima, klot gulaš, svinjski i pileći pilav i proslavljenu »čorbu čok, mesa jok!«, ili kako su je još zvali aščijska čorba sa malo mesa. U mahalama su u aščinicama pravljena i bela peciva mahom veštim rukama Makedonaca. Oni su posebnim ritualom bojili atmosferu grada uzvikujući na ulicama: »Vrući, tazi, lepinji, simiti, penjerlije, mekani!!!« ili »Ćaji, ćaji, ajde ćaji vrući, majstor će me tući i za uši vući, majstorica još gore, ne da leba ni kore!!!«

Zastava	Grb
Zastava	Grb
Položaj u Srbiji
Osnovne informacije
Površina:	359,96 km² (grad) 3222,68 km² (gradska oblast)
Stanovništvo:	1.281.801[1] (grad) 1.576.124[1] (gradska oblast) (2002)
Gustina:	488,42/km²
Koordinate:	44°49′SGŠ 20°28′IGDKoordinate: 44°49′S 20°28′I
Poštanski broj:	11000
Pozivni broj:	+381(0)11
Automobilska oznaka:	BG
Vremenska zona:	UTC+1 (CET) (Letnje vreme: UTC+2 (CEST)
Zvanična stranica:	www.beograd.org.yu
Politika
Gradonačelnik:	v.d. Zoran Alimpić (DS)
Vladajuće partije:	DS/DSS/G17+
Poslednji lokalni izbori:	Oktobar 2004.

Beograd je glavni i najveći grad Srbije. Jedan je od najstarijih gradova u Evropi. Prva naselja na teritoriji Beograda datiraju iz praistorijske Vinče 4.800 godina pre nove ere. Sam Beograd su osnovali Kelti u 3. veku pre n. e, pre nego što je postao rimsko naselje Singidunum.^[2][3] Slovensko ime „Beligrad“ prvi put je zabeleženo u 878. godine. Beograd je glavni grad Srbije od 1403. godine i bio je prestonica raznih južnoslovenskih država od 1918. pa do 2003, kao i Srbije i Crne Gore od 2003. do 2006.^[4]

Grad leži na ušću Save u Dunav u centralnom delu Srbije, gde se Panonska nizija spaja sa Balkanskim poluostrvom. Broj stanovnika u Beogradu prema popisu stanovništva iz 2002 je iznosio 1.576.124.^[1] Najveći je grad na teritoriji bivše Jugoslavije i po broju stanovnika četvrti u jugoistočnoj Evropi posle Istanbula, Atine i Bukurešta.

Grad Beograd ima status posebne teritorijalne jedinice u Srbiji sa svojom lokalnom samoupravom.Njegova teritorija je podeljena na 17 gradskih opština, od kojih svaka ima svoje lokalne organe vlasti.Beograd zauzima preko 3,6% teritorije Republike Srbije, a u njemu živi 21% ukupnog broja Srba (ne uključujući Kosovo i Metohiju). Beograd je takođe ekonomski centar Srbije i središte srpske kulture, obrazovanja i nauke.

 Geografija

Satelitski snimak Beograda

Beograd se nalazi na 116,75 metara nadmorske visine, i to na koordinatama 44°49'14" severno 20°27'44" istočno. Istorijsko jezgro Beograda (današnja Beogradska tvrđava) nalazi se na desnoj obali Save. U sastavu Beograda su Novi Beograd i Zemun koji su na levoj obali reke Save, pa time i u Srednjoj Evropi. Grad leži na ušću dveju reka, Dunava i Save. Urbana površina grada iznosi 359,92 kvadratnih kilometara. Beograd se nalazi na raskrsnici zapadne i istočne evropske kulture.

Klima

Mesečne temperature

Beograd ima umerenu kontinentalnu klimu. Prosečna godišnja temperatura je 11,7 °C, dok je najtopliji mesec jul, sa prosečnom temperaturom od 22,1°C. Ipak, Beograd u proseku ima oko 31 dan u godini sa temperaturom preko 30°C, a temperatura prelazi 25°C čak 95 dana u godini. Prosečna godišnja količina padavina je oko 700 milimetara. Godišnje, Beograd ima oko 2.096 sunčanih sati, sa julom i avgustom kao najsunčanijim, i decembrom i januarom kao najmračnijim danima, sa tek 2—2,3 sunčana sata dnevno.

Istorija

Vinčanska kultura postojala je na prostoru Balkana pre oko 7.000 godina, pa se njeni ostaci mogu pronaći i u okolini BeogradaNaseljen u trećem veku p.n.e. od strane Kelta, taj prostor ubrzo prelazi u ruke Rimljana i postaje naseobina Singidunum, da bi konačno dospela pod kontrolu Vizantije.

Srednji vek

Opsada Beograda 1456.

Singidunum su osvajali mnogi osvajači, poput Huna, Sarmata, Ostrogota i Avara — pre dolaska Slovena oko 630. godine nove ere. Prvi zapisi o slovenskom imenu Beograd datiraju iz 878. godine, za vreme vladavine Prvog bugarskog carstva. Grad je ostao predmet razmirica između Vizantije, Mađarske i Bugarske naredna četiri veka.

Grad konačno prelazi pod vlast Srba kao deo Srema 1284. godine. Prvi srpski kralj koji je vladao Beogradom bio je Stefan Dragutin (1276—1282), vladar Kraljevine Srema, kog je dobio na poklon od svog zeta, mađarskog kralja Ladislava IV.Nakon velikih gubitaka u Kosovskom boju 1389. godine, Srpsko carstvo počinje da se raspada i njegovi južni delovi velikom brzinom prelaze u ruke Turaka Osmanlija.Ipak, sever je dugo odolevao. Srpski despot Stefan Lazarević dobio je Beograd od ugarskog i rimskog kralja Žigmunda Luksemburškog, nakon što je postao njegov vazal. Godine 1403. Stefan Lazarević je proglasio Beograd svojom prestonicom. U narednom periodu, Beograd je doživeo veliki uspon. Ponovno su utvrđene stare zidine grada, zajedno sa zamcima, a crkve i tvrđave obnovljene, što je pomoglo da grad odoleva navalama Turaka čak 70 godina.

U ovo vreme, Beograd je postao utočište mnogim balkanskim narodima koji su bežali od vlasti Osmanlija. Veruje se da je broj stanovnika u ovo vreme dostizao i 40.000—50.000. Tokom vladavine Đurađa Brankovića, veći deo despotstva dospeva pod tursku vlast, međutim, Beograd dolazi pod zaštitu mađarskih kraljeva.Turci su želeli da pokore Beograd jer im je predstavljao prepreku u daljem napredovanju ka centralnoj Evropi. Napali su 1456. kada se odigrala čuvena Opsada Beograda gde je hrišćanska vojska pod vođstvom Sibinjanin Janka uspešno odbranila grad od turskog napada.

Tursko osvajanje

Beograd u 16. veku

Vojska pod vođstvom Sulejmana Veličanstvenog, 28. avgusta 1521. je osvojila Beograd, što je označilo pad grada pod Otomansko carstvo. Beograd je srušen i spaljen, a put Turcima ka Zapadnoj Evropi otvoren. Sledećih 150 godina grad je bio veoma miran, a bio je i sedište okruga (sandžaka). Privukao je mnoge trgovce i stanovnike — Turke, Jermene, Grke Rome i ostale. Pretpostavlja se da je broj stanovnika u gradu bio oko 100.000 u 17. veku. Postao je više od običnog grada, sa osmanskom arhitekturom i mnogim novim džamijama.^[14] Zahvatila ga je velika srpska pobuna 1594. (Banatska pobuna) koju su Turci uspeli da uguše, spaljene su mnoge crkve, relikvije i mošti Svetog Save na Vračaru. Upravo zvog toga je ovo mesto odabrano za gradnju Hrama Svetog Save.

Tri puta ga je od Turaka oslobađala Austrija (1688—1690, 1717—1739, 1789—1791), ali su ga Osmanlije ponovo zauzimale i bitno razarale.Tokom ovog perioda, grad su zahvatile dve velike seobe Srba, u kojima su se stotine hiljada Srba, predvođenih patrijarsima, povlačili zajedno sa Austrijancima u Habzburško carstvo 1690. i 1737—39, gde su se naselili u današnjoj Vojvodini i Slavoniji.Tokom Prvog srpskog ustanka ustanici su držali grad od 8. januara 1806. do 1813, kada su ga ponovo preotele Osmanlije.Od 1817. bio je prestonica Kneževine Srbije (sem u periodu od 1818—1841, kada je Kragujevac bio glavni grad).

Nakon nezavisnosti

Bombardovanje Ulice kralja Petra 1915.

Prestonicu iz Kragujevca u Beograd je premestio Knez Mihajlo Obrenović. Kad je Srbija stekla potpunu nezavisnost 1878. i postala Kraljevina Srbija, Beograd je opet postao ključni grad na Balkanu koji se veoma brzo razvijao.Međutim, uprkos izgradnji železničke pruge do Niša, ukupni uslovi u Srbiji bili su kao i u ostalim pretežno poljoprivrednim zemljama, a Beograd je 1900. imao samo 69.100 stanovnika. Ubrzo, 1905. broj stanovnika se povećava na preko 80.000, a na početku Prvog svetskog rata 1914. i do 100.000, ne računajući Zemun koji je tada pripadao Austrugarskoj.

Nakon Prvog svetskog rata i okupacije od strane Austro-Ugarske i nemačkih trupa, Beograd je doživeo brz razvoj i značajnu modernizaciju kao prestonica nove Kraljevine Jugoslavije. Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, broj stanovnika se popeo na 239.000 do 1931. zajedno sa zapadnim predgrađem Zemunom, koji je ranije bio u Austrougarskoj. Do 1940, broj stanovnika je bio oko 320.000, priraštaj stanovništva između 1921. i 1948. je iznosio približno 4,08 % godišnje.

Drugi svetski rat

Jugoslavija je 25. marta 1941. potpisala Trojni pakt i pridružila se Silama osovine. Zbog ovoga je 27. marta usledio masovni protest u Beogradu i državni udar. Grad je 6. i 7. aprila teško bombardovao Luftvafe i ubio na hiljade ljudi. Jugoslaviju su napale nemačke, italijanske, mađarske i bugarske snage, uz pomoć Albanaca i Hrvata. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, sremska predgrađa Beograda su ušla u sastav Nezavisne Države Hrvatske, nacističke marionetske države.

Grad su bombardovali i saveznici 16. i 17. aprila 1944. godine. Oba bombardovanja su bila na pravoslavni Uskrs.

Borbe za oslobođenje grada su počele 13. i 14. oktobra, a grad je konačno oslobođen 20. oktobra 1944. Oslobodili su ga zajedničkim snagama partizani i Crvena armija. Gubici partizana su bili oko 1.000 boraca, a Crvene armije oko 2000.

Posle Drugog svetskog rata

U posleratnom periodu Beograd se razvijao kao glavni grad nove Jugoslavije i ubrzo izrastao u veliki industrijski centar.

Godine 1951 je počela izgradnja Novog Beograda sa druge strane reke Save, gde su se do tada nalazile samo močvare i trska. Grad su, bar u početku, gradile dobrovoljne omladinske radne brigade.

Godine 1961, povodom mučkog ubistva Patrisa Lumumbe (januar 1961), u Beogradu su održane žestoke demonstracije, sa više povređenih. Tom prilikom je izvršen i upad u Belgijsku ambasadu.

Prva konferencija nesvrstanih održana je u Beogradu 1961. godine.

Beograd je bio i poprište velikih studentskih demonstracija 1968.

Marta 1972. Beograd je bio centar poslednje epidemije velikih boginja u Evropi. Epidemija, koja je uključivala prisilne karantine i masovne vakcinacije, bila je okončana krajem maja.

U maju 1980. umro je i doživotni predsednik SFRJ, Josip Broz Tito. Pored gotovo svih vodećih svetkih državnika, sahrani je prisustvovalo i oko 700.000 građana.

Skorašnja istorija

Pobednik, simbol Beograda

Dana 9. marta 1991. u Beogradu su održane velike demonstracije, predvođene Vukom Draškovićem, protiv režima Slobodana Miloševića.Tom prilikom su poginule dve osobe, sedamnaestogodišnji srednjoškolac Branivoje Milinović, i policajac Nedeljko Kosović, 203 ljudi je povređeno, a 108 uhapšeno. Prema raznim medijskim izvorima, na ulicama tog dana je bilo između 100.000 i 150.000 ljudi. Kasnije u toku dana, na ulice su izvedeni tenkovi u cilju uspostavljanja mira.

Nakon nepriznavanja rezultata lokalnih izbora 1996, opozicija je u Beogradu organizovala svakodnevne građanske i studentske proteste protiv Miloševićeve vladavine, u periodu između novembra 1996. i februara 1997.Posle popuštanja režima i priznavanja rezultata izbora Zoran Đinđić postaje gradonačelnik Beograda.

NATO bombardovanje

NATO bombardovanje 1999. prouzrokovalo je značajnu štetu gradskoj infrastrukturi. Među pogođenim objektima bile su i zgrade nekoliko ministarstava, zgrada RTS u kojoj je poginulo 16 zaposlenih, nekoliko bolnica, hotel „Jugoslavija“, nekadašnja zgrada Centralnog komiteta, televizijski toranj na Avali, kao i kineska ambasada na Novom Beogradu.

Nakon izbora 24. septembra 2000. godine, Beograd je postao poprište masovnih demonstracija sa 800.000 po policijskim procenama, a po drugim izvorima i do 1.000.000 učesnika, koje su dovele d

Levo: Kraljev dvor - Desno:Oficirski dvor - u sredini: Svetosavski dom

Uprava fondova i Kralj Petar I Karadjordjevic u kociji

Stara zgrada Skupstine Srbije

Srpsko Narodno pozoriste

Grand Hotel Pariz u Beogradu

Novi i stari Beograd

Knez Mihajlova ulica

Knez Mihajlova ulica

Izgled Beograda sa Dunava

Kraljev trg i berza

Pogled na Dunav sa Pozorisnog trga

Pozorisni trg

Kalemegdan

Sokolski slet u Beogradu

Crkva Svetog Marka

Beograd u noci - Terazije

Terazije

Pogled sa Kalemegdanske tvrdjave

Oficirski dom i Zadruga

Knez Mihajlova ulica

mapa Beograda iz 1905. godine

Beograd iz 1720. godine

Beograd 1735-1739

„?” („Znak pitanja”), najstarija sačuvana beogradska kafana

Kafana "?" je najstarija beogradska kafana. Prvobitno je to bila rezidencija, koju je 1823. izgradio neki grčki arhitekt za makedonskog diplomata i trgovca iz Ohrida Nauma Ička. Kasnije je tu zgradu knez Miloš poklonio svome osobnom lekaru ećimu Tomi ( (h)ećim je turski izraz za lekara ), za zasluge tokom Drugog srpskog ustanka. Ećim Toma je iskoristio dobru lokaciju i zgradu pretvorio u kafanu. Kafana se nalazi na ulici Kralja Petra 6 pored Saborne crkve.

"?"

Kafana je bila prvo poznata kao Ećim Tomina kafana, pa zatim Kod pastira (1878.). Zbog oštrog protivljenja crkvenih vlasti, da se kafana imenuje Kod Saborne crkve - 1892. vlasnik je kao privremeno rešenje stavio znak ?, koji je stajao umesto imena. Taj se naziv održao do danas. U kafanu je 1830-1831. godine navraćao Vuk Karadžić. U njoj je 1834. bio prvi bilijar u Beogradu, a od iste godine bila je prvo čitalište "Srpskih novina".

U znak poštovanja do Crkve, se jedno vreme samo u toj kafani nije pušilo.

Nakon Drugog svetskog rata kafana je zbog blizine Akademije primenjenih umetnosti ugošćavala studente i profesore, pa se tamo polagali i ispite.

Kafana "Dardaneli" su postojali sve do 1901. godine na mestu gde je zatim dignuta palata Uprave fondova, današnja Hipotekarna banka. Hvatajući isti prostor između Čika-Ljubine i Vasine ulice, okrenut frontom Knez Mihailovom spomeniku, dizao se tu čitav niz jednospratnih i jednolikih dućana, koji se završavao na uglu Vasine ulice kafanom koja je širinom gledala na Obilićev venac, a užim frontom na Vasinu ulicu. Današnja Hipotekarna banka je, potčinjavajući se regulacionom planu, iz Vasine ulice uvučena nekoliko metara, dok je kafana "Dardaneli" bila u istom redu sa onim dućančićima koji i danas još lome Vasinu ulicu, očekujući svakog dana sekiru regulacije koja je već zamahnuta nad njima.
Na Obilićevom vencu kafana je imala širok i prostran prostor, gde je nesmetano leti nameštano četiri reda stolova pod hladovinom mladih i lisnatih bagremova.
U onim dućanima od "Dardanela" do Čika-Ljubine ulice bile su radnje: Luja Kapelana, staroga beogradskog pozlatara, tu je bila prva štamparija Brkina; bilo je duže vremena uredništvo Ćurčićevih "Beogradskih novina", a bilo je jedno vreme i uredništvo Jankove "Zvezde".
Zgrada u kojoj je bila kafana "Dardaneli" bila je svojina Koste Ivkovića, oca dr Momčila Ivkovića, poznatoga beogradskog lekara i političara. Kafanu je dugo, vrlo dugo, držao pod zakup neki Kosta, bivši furundžija iz Palilule. Kafana je obnovljena oko 1869. ili 1870. godine i obnovljenu je uzeo pod zakup kafedžija Mita Ristić, zvani "Ćira", pod kojim su "Dardaneli" postali ono što ih karakteriše kroz sve vreme postojanja.
Do kafedžije Mite Ristića, "Dardaneli" su bili obična i vrlo prosta kafanica gde su uvraćale patroldžije, mali trgovčići i piljari. Na sredini kafane bila je velika plehana peć, kraj koje je uvek ležao veliki stog drva te su sami gosti ložili peć. Čunak od peći prolazio je pod tavanicom celom širinom kafane i izbijao negde u avliju. Po kafani su bili razmešteni stolovi bez čaršava, izlakovani trljanjem laktova kafanskih gostiju, a oko stolova zelene stolice od rogoza, podrpane i rasklimatanih nogu. U ćošku jednom bilo je ognjište za pečenje kafe, i orman (bife) pretrpan čašama, čašicama i šoljicama. Iza ormana, na pocepanoj stolici, rantljika u kojoj se peru čaše, a o zidu prljava krpa kojom se brišu. Bila je na zidu i pogdekoja slika i uramljeno "esnafsko pismo", i pravo za točenje pića.
Kada je Mita Ristić uzeo kafanu, on ju je nešto obnovio. Prvo je izmolovao, popravio patos, kupio nove stolice od žutog drveta, lake i spretne, metnuo i dva ogledala na zid, a stolove zastro čaršavima. Tada su glumci beogradskog Narodnog pozorišta, koji su i ranije tu zalazili, počeli sve češće i više da se zbiraju kod "Dardanela", provodeći tu vreme pre i posle probe, pre i posle predstave, pa čak i pauze između činova. Društvo glumaca počelo je privlačiti i sav ostali svet koji se rado hoće da vidi i sastane sa glumcima, te kafana "Dardaneli" na taj način poče uveliko da menja svoju fizionomiju i da postaje sastajalište intelektualnoga Beograda. To je uticalo da se preporodi i njen opšti izgled. Kada je poznati kafedžija Ljuba preduzeo radnju od gazda Mite, on je kafanu čak i proširio, te nabavio i bilijar, pa čak i Tonetove stolice od savijenog drveta, te su tada počeli u ovu kafanu da zalaze i mnogi iz čaršije, kao i činovnici.
"Dardaneli" su, u doba od osamdesetih, pa sve dok su postojale, bile središte duha, boema, veseloga i vedroga Beograda, sastajalište glumaca i književnika. Sve što je predstavljalo Narodno pozorište, tih godina bilo je dardanelski gost. Ređe je možda svraćao Cvetić i Marko Stanišić. Cvetić je najradije išao kod "Kolarca", a Stanišić, uvek izbrijan, ispeglan, brenovan i napudrovan, retko je drugovao sa "neotmenim" svetom. Inače su uvek pred "Dardanelima" bili: Toša Jovanović, Peleš, Sava Rajković, Ružić, Đura Rajković, Plemenčić, Laza Popović, Dinulović, Lugumerski, i svi ostali mlađi. Tu su glumci kritikovali pozorišne uprave, kritikovali komade i sami sebe; tu se kovali planovi o letnjim turnejama pa tu bome, vrlo često, čitali i role pre probe.
Od književnika ja sam zapazio još Đuru Jakšića kod "Dardanela". Inače, Glišić bi vrlo često prelazio iz svoje male dramaturške ćelije, te pio kafu ovde. Tako isto tu su stalni gosti bili Brzak, Vlada Jovanović, Sremac, Dragutin Ilić, a Janko i Vojislav, kao i docnije Mitrović i Domanović, kao da nisu nikad ni micali odatle. Mogao si ih tu u svako doba dana i noći naći.
Kraj književnika i glumaca, kod "Dardanela" je bilo zborište i svih ostalih boema, kakvih je bio pun Beograd toga doba. To su bili vedri, veseli i duhoviti ljudi, koji su pretpostavljali "društvo" svakoj drugoj dužnosti u životu. Niko od njih nije bio visoki činovnik državni, veliki predstavnik čaršije. Bili su to većinom ljudi "poneseni pa pušteni", ljudi koji su dogurali do pola puta pa ih mrzelo dalje da se more, te ugazili zarana u život kao praktikanti raznih nadleštava ili članovi pevačkih društava ili mali trgovčići, posrednici ili, najzad, ljudi koji stalno žive u očekivanju nečeg, teturajući iz dana u dan. Sve su to inače ljudi dobra srca, druželjubivi, uvek spremni za šalu i nepopravivi ljubitelji umetnosti i umetnika. Tih ljudi bilo je uvek puno kod "Dardanela", i oni su se sa svima poznavali, svakom prilazili, uz svaki sto sedali i na sve pristajali.
"Dardaneli" su bili ujedno jedna vrsta narodnoga univerziteta za "odgoj omladine". Nije bilo gimnaziste starijega razreda koji, i pored svih strogih naredaba školskih vlasti, ne bi zavirio malo u "Dardanele". Tu bi te gimnaziste, u kakvome skrovitome uglu, naručile sebi "čaj s rumom", uživali u tome da upale rum koji bi plivao po površini čaja i savijajući na kolenu cigaretu, proždrljivo slušali duhovite dosetke i dobacivanja sa drugih stolova. Tu bi se te gimnaziste učile i da igraju sansa, i da takom ćuškaju kuglu od slonove kosti na bilijaru. A kada bi se jednog dana dočepali maturantske svedodžbe, onda bi već javno i slobodno treskali pesnicom o sto igrajući sansa, i ne bi se zadržavali samo na "čaju s rumom", već bi se pred njima našao i čokanjčić "meke".
Koliko je i koliko današnjih glumaca koji su upravo odatle, od "Dardanela" zagazili na "trnovitu stazu". Tu su oni uživali gledajući iz ćoška Tošu, Lugumerca, Ružića, Lazu; tu su se oni kod "Dardanela" upoznali sa Risantijevićem koji ih je sugerirao uzvišenošću statiskoga poziva; tu su oni poželeli da omirišu kulise i - kao prva posledica te njihove plemenite ambicije - počele su da se nižu dvojke u gimnaziji i odsustva u gimnazijskom prozivniku. To je, uostalom, početak biografija manje-više svih glumaca.
"Dardaneli" su bili i neka vrsta literarnoga foruma. Mnogi mladi početnik tu bi uhvatio Janka, Dragutina ili Vojislava da mu pročita pesmu. Mnogi budući dramski pisac (tada je naročito zavladala manija pisanja drama), vraćajući se iz pozorišta sa odbijenim rukopisom pod miškom, svratio bi tu da potraži utehe. I nalazio ju je samo ako je imao bar toliko u džepu da nam plati kafe. Tada bi mi svi uglas tvrdili kako "današnja pozorišna uprava namerno guši domaću dramu".
Kod "Dardanela" se i rađala literatura. Tu je Vojislav Ilić za jednu banku napisao Mihailu Joviću, uredniku jednog dečjeg lista, onu poznatu svetosavsku pesmu: "Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira?" Tu je Vlada Jovanović napisao onu svoju poznatu: "Hoću, braćo, da se ženim, hoću život da promenim!" Tu je, kod "Dardanela" poznati novinar Steva Vidaković pisao vrlo često uvodne članke i tu je Žarko Ilić pisao pozorišne kritike.
Među redovne goste "Dardanela" spadali su i članovi pevačkih društava. Tadanja pevačka društva, ili bar pojedini njihovi članovi, živeli su od pogreba. Čim bi koji građanin umro, steklo bi mu se u domu po dva-tri predstavnika pevačkih društava te su se otimali za pogreb. Stoga su se takvi članovi revnosno raspitivali o biltenu svakoga bolesnika. Svako takvo pevačko društvo imalo je svoj štab u kojoj kafani, odakle su se rastrčavali u lov na mrtvace, gde se "hor" zbirao za odlazak na pogreb, i gde se hor posle pogreba vraćao da podeli zaradu i popije što je zaradio. Kod "Dardanela" je bio štab pevačkog društva "Kornelije" sa horovođom čika Perom Dimićem. Najpoznatiji lovac mrtvaca i najjevtiniji iz toga društva bio je tenor Tadija Kekić. A valja znati da je taj lov bio rentabilna stvar jer je onaj ko pogodi pogreb imao sem procenata za pevanje još i poseban procenat za pogođenu pratnju. A imao je taj poziv i svojih neprijatnosti. Tako je, na primer, najveštiji među njima, Tadija Kekić, jedanput upao u kuću gde je bolesnik bio još živ i ponudio hor za pratnju. Razume se da su ga izbacili iz kuće, a sudbina je pošla i korak dalje te je taj isti bolesnik, nekoliko godina docnije, prisustvovao pogrebu Tadije Kekića.
U tome pogrebnom horu društva "Kornelije" - sećam ih se kao danas - bili su prvi tenori: Ika Milosavljević i Tadija Kekić; drugi je tenor Andra Vukašinović; baritoni: Mita Đorđević-Cvrca, Kosta Stefano- vić, praktikant i Svet. Stajević; a basovi Ljuba Bošković i Ljuba Savić. Svi su ovi odavno već pokojnici, jedino su živi još: Mita Đorđević (Cvrca), koji je i danas vredan saradnik "Politike", i Svet. Stajević, danas artiljerijski pukovnik u penziji.
Pevači su se delili pri deobi na tri klase; prva je klasa dobijala 3, druga 2,50, a treća dva dinara. Svi gore navedeni pripadali su prvoj klasi, izuzimajući Koste Stefanovića, praktikanta, koji je bio u drugoj klasi (i primao dva i po dinara) i uvek se pri tome bunio:
- Ja sve dva i po; večito dva i po!
Zbog toga mu je i ostao nadimak "dva i po", te ga niko nije ni zvao po imenu već: "Kosta dva i po!"
Kada bi ovaj hor posle pratnje svratio kod "Dardanela" i podelio zaradu, donosio bi se litrenjak vina na sto i tada bi se počelo sa: "Podajte braćo!" a završavalo sa: "Zvonovi, zvonite!"
I dok bi se za jednim stolom pevalo, za drugim bi se stolovima treslo pesnicom o sto u partiji žandara, sansa ili klabrijasa, što se igralo obično za kafu a gdekad i za litar vina.
Najzanimljivija je partija žandara bila ona svakodnevna koju su uz čašu piva igrali Mita Ristić, kafedžija "Dardanela" (Makedonac) i Rista Todorović (čika Rile), narednik iz okružne komande. Toliko larme i toliko dernjave ne bi niko napravio u kafani kao ta dvojica. U njihovoj bi partiji učestvovala cela kafana i gosti bi se podelili na dve partije, jedna uz gazdu, a druga uz čika-Rila. Kada bi neko od njih odneo "malu" ili "veliku" ili bi žandarisao i skupio son, nastala bi paklena dreka i uzvici.
- Nije za svakoga karta! - uzvikuje čika Rile.
- Asuru na leđa pa na tavan ili na Jaliju, i tamo prvo nauči da igraš karte, pa tek onda dođi da igraš sa mnom! - odgovara mu gazda Mita, Cincarin.
I tako, dok se Užičanin i Cincarin nose, cela kafana pristaje uz njih i dopunjava uzvike i doskočice. A već, kad neko dobije partiju, nastane takva paklena dreka, smejurija, lupanje u sto, zvonjenje čašama da je to pravi pakao. A sve to dopunjava pogrebni hor Kornelijev koji iz jednoga ćoška zapeva tiho: "Vječnaja pamjat!" na račun onoga koji je izgubio partiju.
Još jedna dardanelska partija žandara poznata je. Odigrali su je Vojislav Ilić i Janko Veselinović. Došli su obojica u kafanu bez prebijene mangure u džepu, što nije bio tako redak slučaj. Pade im na pamet srećna misao da na kartama zarade kafu i ponudiše jedno drugom partiju žandara, s tim da plati kafe onaj ko izgubi. Svako je od njih verovao da onaj drugi ima bar toliko para koliko je potrebno za dve kafe i svako je od njih verovao da zna bolje da igra žandara. Vojislav se pouzdavao u svoje palilulsko iskustvo, koje je stekao igrajući od prve mladosti žandara ispred kafane "Sedam Švaba", a Janko Veselinović je verovao u svoje učiteljsko iskustvo, kada je po Mačvi, po mehanama, po ceo dan češljao karte.
- E, kardo - veli Janko mešajući karte - beri sad kožu na šiljak!
- A ti bi kao sotim hteo da kažeš - veli Vojislav sekući karte - da si uveren da ćeš danas mufte popiti kafu. Obraćam ti pažnju da je karta nepoštena te se na nju ne možeš pouzdati.
- Ma ne brini! - odgovara Janko i žandariše. - Ne pouzdajem se ja u poštenje nego u žandare. Ovako na primer!
I razgovarajući u tome stilu za vreme cele igre i srčući već naručenu kafu, na veliko iznenađenje svih kibicera, Janko izgubi partiju.
- E, kardo brate, priznajem ti veštinu, iskustvo i talenat, samo te molim plati ti ove dve kafe, ostajem ti dužan.
- Ko? Ja da platim? - iznenađuje se Vojislav. - Pa ja da sam imao pare da platim kafu, ne bih igrao karte!
- E pa to je ono, brate si mi moj - nadovezuje Janko - i ja da sam imao pare da platim kafu, ne bih igrao karte.
I oba se protivnika očajno pogledaše našav se pred teškim problemom: kako da se otkupe? Naišao je srećom Brzak, koji ni sam nije imao pune džepove ali je ipak imao toliko. Otkupio ih je uz ovaj prijateljski savet:
- Upamtite ove moje reči, trebaće vam koji put u životu: ne igrajte nikad karte kad nemate para!
A igralo se kod "Dardanela" i u novac, a ne samo u kafu. Postojala je za to čak i zasebna sobica iz avlije u koju se pelo na jedan stepenik. U toj se sobici igrao farbl i šlage. Banku je najčešće držao Ika Milosavljević tenor, a od glumaca su najradije u tu sobicu zalazili Lugumerski i Dunulović. Lugumerski je bolovao od astme koja ga je strahovito gušila i lečio se revnosno, ali to mu ne bi smetalo da po celu noć provede uz šlage u ovoj sobici punoj dima. Doduše, on bi i u takvoj prilici ostao dosledno savestan, doneo bi od kuće flašicu sa lekom na kojoj piše "svaka dva sata jednu kašiku", pa bi taj lek, jednu kašiku i sat metnuo kraj sebe na sto, i gušeći se u dimu, do šest ujutru kraj farbla, uzimao bi revnosno lek protiv astme.
Od figura koje su se naročito zapažale kod "Dardanela" i bile redovni gosti bio je na prvom mestu Stevan Sremac. Stevan je Sremac imao svoj naročiti sto i uvek isto društvo. Sto mu je bio kraj prozora koji je gledao u Vasinu ulicu, a za tim stolom sa njim sedeli su redovno: Dragutin Ilić, Boža Gavrilović, Dragutin Nikolić-Baglja i Milutin Božić, velikoškolci četvrte godine. Sremac je zatim postao predavač u gimnaziji i užasno ga je nerviralo što su počeli i đaci njegove gimnazije da dolaze kod "Dardanela". Jednom je prišao jednome svome đaku, koji se vežbao na bilijaru, i rekao mu:
- Slušaj, Jovanoviću, moraćemo ili ja ili ti da promenimo lokal!
Drugi markantan i svakidanji gost "Dardanela" bio je Žarko Ilić, koji je imao jednu naročitu filozofiju života. On je mnogo više pio pa čak i čašćavao onda kad nije imao ni deset para u džepu no kad je imao. On nam je ovako tu pojavu objašnjavao:
- Ako se nađe mecena da me iskupi, za njega je svejedno groš i dva više ili manje, a ako se ne nađe, već mora doći do skandala sa kafedžijom, onda je mnogo probitačnije podneti taj skandal za veću no za manju sumu!
Žarko J. Ilić, kao što je to već poznato, bio je najmlađi sin Jove Ilića a brat Dragutina, Milutina i Vojislava Ilića. Žarko je bio usmeni pripovedač osobitoga i retkoga talenta ali nije uspevao, kad god je to pokušao, da te svoje priče stavi na hartiju. Njegove usmene priče nisu nikad bile ni banalne ni nameštene i briljirale su vanrednim opažanjem, retko lepim opisom i neobično duhovitim upoređenjima. Petao, srednjovekovni riter sa španskim pufhoznama i mamuzama na nogama, u svojoj perverznosti zaljubljuje se u plovku krivih nogu - Cincarku po poreklu. To je sav siže Žarkove priče koju on priča ubedljivo, sugestivno i kao događaj čiji je on svedok jer se u njegovoj avliji dešava. Ta priča kipti od detalja, od srećnih opazaka, od duhovitih upoređenja, tako da se celo društvo kod "Dardanela", sakupljeno oko stola Žarka Ilića, trese od smeha i taj smeh prelazi i na celu kafanu.
U tipove dardanelske spadao je i Milan Zrak. To je neki bivši policijski činovnik Milan Pavlović, koji je, po otpuštanju iz službe, pokrenuo politički list "Zrak", te ga tim imenom i prozvali. Taj list, njegova redakcija i urednik, predstavljaju jednu od najinteresantnijih pojava u istoriji naše žurnalistike po svojoj komičnoj strani. Urednik Milan Zrak niti je imao para niti redakciju niti saradnike. On je smatrao da je glavna i osnovna stvar za kretanje jednog političkog lista: izabrati ime listu i kupiti cilinder, jer kao urednik političkoga lista dužan je radi ugleda samoga lista, bar nedeljom i o praznicima da nosi cilinder. Ime je našao lako, list će se zvati "Zrak", da kupi cilinder išlo je već malo teže, ali ga je najzad ipak kupio, i tako je postigao da postavi osnove listu.
List "Zrak" izlazio je jedanput nedeljno u neodređeni dan; zavisilo je od toga kada bi urednik uspeo da skupi novac da plati broj i izvadi ga iz štamparije.
List se uređivao kod "Dardanela", i bio mu je saradnik ko je stigao i pisao je šta je hteo. Urednik sam nije pisao ništa; on je samo nedeljom i praznikom nosio cilinder i skupljao pare da plati štampu. Nama, saradnicima, nije plaćao, ili smo mu otimali po groš i sto para. Ko je uspeo da mu iskamči dinar mogao se srećnim smatrati.
Milan Đorđević zvani "Cocin", kasniji poznati politički polemičar "Samoupravin", uspeo je na jedan originalan način da naplati svoju saradnju na "Zraku". Nije imao para da ruča, i od rane zore molio je bez uspeha Zraka da mu da dinar. Kada to nije uspeo, on je pred podne smislio da uputi Milana Zraka u Ministarstvo finansija da se tamo raspita o nekom državnom zajmu koji će se tih dana zaključiti, te da list "Zrak" prvi objavi tu senzacionu vest.
- Išao bih ja - ubeđivao ga je Milan Cocin - ali nemam ja toga ugleda kao što ga možeš imati ti kao urednik jednog političkog lista, te ne mogu uspeti da prodrem do onih od kojih se to da saznati.
Milan "Zrak" je otišao i radi "ugleda" metnuo je cilinder na glavu, a Milan Cocin, kad je Zrak već dosta izmakao, obrati se Ljubi kafedžiji:
- Gazda Ljubo, Milan Zrak je pozvan danas kod jednoga ministra na ručak, pa je kazao da ja pojedem njegov abonman!
Milan Zrak je bio "abonirac" kod "Dardanela", a plaćao je unapred 30 dinara mesečno za ručak i večeru, i Ljuba kafedžija nije imao ništa protiv da Cocin ruča mesto njega. Milan se, razume se, naklopio i slatko pojeo sve što Zraku pripada, a čim je svršio, izgubio se iz kafane.
Posle pola sata naiđe Milan Zrak, ljutit što je nasamaren jer su mu se u Ministarstvu finansija, gde niko ni o kakvom zajmu nije imao ni pojma, slatko i od srca smejali. Ljutit i izgladneo, penjući se uz Balkansku ulicu, Zrak sede na svoje mesto, razvi salvetu i uturi njen vrh u kragnu pa onda čuknu nožem u tanjir da mu se donese ručak.
- Pa ručao mesto tebe onaj... - veli gazda Ljuba.
- Ko onaj? - zgranu se Milan Zrak.
- Pa Milan Cocin. Ti si ga poslao da jede mesto tebe!
- Ama koj' ga poslao, oca mu njegovog! - prašti gladan Milan Zrak koji nema ni jedan groš u džepu da bi bar mogao dve-tri kifle pojesti.
- Pa je l' nisi ti danas kod ministra na ručak? - Milanu Zraku se smuči koje od gladi a koje od jeda a, da komplicira situaciju, donese mu kelner, koji služi te stolove, jedno ceduljče na kome je pisalo: "Dragi Uredniče. Uračunaj mi današnji ručak u honorar. Tvoj Milan Đorđević."
Još jedan slučaj, koji je upravo klasičan, iz istorije ovoga lista koji se uređivao kod "Dardanela" - treba zabeležiti. List nije jedne nedelje izašao iz prostog razloga što urednik nije mogao da skupi novac da iskupi broj iz štamparije. Kada je to iduće nedelje postigao, izmenismo stari slog utoliko što smo uneli dve-tri svežije dnevne vesti i spremismo nov broj. G. urednik se seti još, i reče nam:
- Dobro bi bilo doneti na čelu lista iz krupnih slova izvinjenje što prošli broj nije izašao. Treba izmisliti kakav razlog!
Mi primismo to k znanju i, kako smo bili kivni na urednika što pune tri nedelje nikome nije dao ni pet para, odosmo u štampariju, izbacimo jedan opširan "telegram sa strane" i na čelu lista, iz masnih tercija, donesemo ovu belešku koju je Milan Cocin svojeručno napisao:
"Prošli broj našega lista nije mogao izaći iz razloga što je naš glavni urednik bio pijan kao svinja."
List je izašao i rasprodao se po varoši i ekspediran je na poštu, i ceo ga svet pročitao i tresao se od smeha, samo ga još glavni urednik nije pročitao, jer Milan Zrak obično nije ni čitao svoj list.
Šetajući ponosno čaršijom, kao što je to obično činio, Milan je Zrak primetio da se ljudi, čim ga spaze, cerekaju i, ne znajući čemu, svaki čas se pipao za pantalone da vidi nije li mu koje dugme otkopčano. Najzad će ga jedan prijatelj osloviti:
- A šta ti, baš kao svinja?
- Kakva svinja?
- Pa prošle nedelje.
- Ama šta prošle nedelje?
- E pa zašto ti prošle nedelje nije broj izašao?
- Zbog tehničkih teškoća.
- More idi do đavola, šta tu sad, kad sam u novinama pročitao da si bio pijan kao svinja.
- U kojim novinama? - zadrhta Milan Zrak celim bićem svojim.
- U tvojim, brate!
I može se misliti šta je zatim bilo. Milan Zrak se zakleo da će nas sve poubijati, nabavio je odnekud i nekakav revolver, i nedelju dana jurio nas kroz sve kafane.
Međutim, cela stvar je imala i svojih dobrih posledica. Listu je "skočila" prodaja, a pročuo se i u inostranstvu. Stvar je preštampao najpre jedan naš novosadski list: iz njega jedan subotički mađarski list, a iz ovoga peštanski listovi. Iz peštanskih listova otišla je stvar u bečke listove pod naslovom:
"Balkanski novinarski kuriozitet!" a iz ovih listova stvar je preplivala čak i Atlantski okean i pojavila se u amerikanskim listovima sa ovim komentarom:
- I Evropa još uvek prebacuje nama Amerikancima amerikanizam!
Kafana "Dardaneli" je porušena s proleća 1901. godine, pod poslednjim kafedžijom Dragom, koji je zatim preduzeo "Grčku kraljicu". Rušenje "Dardanela" je bila skoro "opšta narodna žalost". Nekoliko generacija sakupljalo se oko ruševina sa saučešćem posmatrajući kako gomila kamena, cigle i praha pretrpava njihove najranije i najmilije uspomene. I novine su tadanje zabeležile rušenje "Dardanela", kao jedan od događaja iz života naše prestonice. Na dan-dva pre no što će se porušiti, gosti su doveli fotografa da slika "Dardanele". Na slici toj nisu svi gosti koji su redovno posećivali ovu kafanu.
Od glumaca na toj slici mogu se jasno zapaziti Milorad Gavrilović i čika Ilija Stanojević, zatim Milorad Petrović i Kosta Delini. Tu je i glumac Čeda Kundović, jedan duhoviti boem, koji je bio gotovo jedan od stubova dardanelskih. Zatim Suvajdžić i Mita Bidža, glumac koji kroz dugu svoju karijeru, mada je dopro do vrlo značajnih rola, mada je igrao čak i ljubavnike, nije mogao nikako da se oprosti svoga nadimka "Bidža", koji je tako neumetnički, tako neestetski da mu je bio pravi teret u umetničkoj karijeri.
Na slici se može razaznati još i Aleksandar Milojević-Leca, pozniji upravnik niškog pozorišta "Sinđelić", kao i poznati glumac čika Fila.
Na ovoj slici naročito se dobro zapaža Steva Petrović zvani Ruta. To je takođe jedan od dardanelskih tipova, koji je tako reći bio prikovan za stolicu kod "Dardanela" i uvek u društvu književnika i glumaca. Steva Ruta je otpočeo karijeru kao glumac beogradskog Narodnog pozorišta i to sa dosta izgleda na lepu budućnost. Docnije ga je vojska otrgla od pozornice, a kad je vojsku odslužio, nije joj se ni vraćao, već je otišao u činovnike, iako je ceo život proveo tu oko pozorišta i sa ljudima iz pozorišta, a da odoli želji, javljao se koji put i na pozornici. On je bio u svoje doba najbolji interpretator Sremčevoga "Neko" u "Ivkovoj slavi", te je u toj roli vrlo čssto gostovao na beogradskoj pozornici, pa ga je i sam Sremac vrlo rado gledao u toj roli. Otuda valjda i fama da je Steva Ruta bio model Sremčev kad je pisao "Ivkovu slavu". Sremčev model je bio glumac Rajčević, a Steva Ruta, koji je dobro poznavao Rajčevića, uneo je u rolu sve njegove manire, te otuda fama da je Ruta original. Steva Ruta, koji je i sad živ i još uvek boem, bavio se i to vrlo uspešno i žurnalistikom, a odnegovao je krasnu decu: jedan mu je sin profesor, drugi vicekonzul, a kćer mu je darovita glumica.
Na slici je, razume se, i Mika Risantijević, glumac i šef statista u Narodnome pozorištu. Risantijević je bio ogromna ljudeskara sa dvema osobinama: nikad nije mogao da izgovori stranu reč i nikad nije uspeo da savlada srpski jezik. To mu ipak nije smetalo da u mlađim godinama igra u putujućim trupama i znatnije role. Tako, naprimer, on bi u ulozi Hajduk-Veljka u palankama izazivao ogromno oduševljenje, kad bi onakav gorostas počeo po pozornici vijati grešne statiste (Turke) te se ovi valjali po pozornici kao lubenice. Na beogradskoj pozornici najznačajnije su mu role bile dželata i igrao ih je vrlo uspešno, jer u tim rolama obično nema šta da se govori. Inače je bio šef statista: on ih je nabavljao, on dresirao, on maskirao i oblačio, on i isplaćivao. Štab mu je za tu organizaciju bio kod "Dardanela".
Na slici je, razume se, Žarko Ilić jer kako bi se dalo i zamisliti "Dardaneli" bez njega. Na slici se još vide: Dragi Dimić, kafedžija, Moša Davičo, agent, Cvetković, zubni lekar, Drag. Karaulić, trgovac, Velimir Tabaković, bas pevačkog društva "Kornelije" i Mil. Nikolajević-Škandal. Razume se da je tu i Miloš Šloser, "luftadžija" Narodnoga pozorišta, tj. onaj koji je u staroj džamiji pod pozorištem upravljao luftgasom, kojim se tada pozorište osvetljavalo. Miloš Šloser je znamenita ličnost osamdesetih godina: ne toliko kao stručnjak za "luftgas", koliko po tome što je on bio vođa Palilulaca u onim očajnim bitkama kamenicama, koje su se tih godina razvile između zavađenih plemena: Dorćolaca, Palilulaca, Savamalaca i Vračaraca. Miloš Šloser je bio strah i trepet Dorćolaca i, kad bi se on sa kamenicom pojavio na šančevima ispod Narodnog pozorišta, mi smo svi u neopisanoj panici odstupali.
Na slici se može dobro videti i Vlajko Bogdanović, večiti ljubitelj Narodnog pozorišta i narodne pesme. On je uvek bio činovnik i dobar, ispravan činovnik, ali se od rane mladosti, kao pevač i član pozorišnog hora, toliko prilepio za pozorište a naročito za pozorišnu muziku da je postao strastan sabirač narodnih pesama. On i danas ima u kući čitave arhive i slagalište narodnih pesama i danas još, ono što se ne bi moglo naći u pozorišnoj arhivi, kod njega će se izvesno naći. Dobar pevač često je, a naročito u crkvi, zamenjivao i horovođu a nije se nikad odvajao od "Dardanela" tako da bi se moglo reći da taj čovek i nije znao u životu za drugu kafanu sem za "Dardanele".
Jedan od redovnih posetilaca "Dardanela", koji se takođe vidi na slici a koji je bio u najintimnijoj vezi sa pozorišnim svetom, bio je tada vrlo poznati Mika Mejuhas ili, kako ga je pokojni Rucović obično nazivao, Mika Mehujas. Mika je imao malu sitničarsku radnju u nizu onih dućančića koji su uz Upravu fondova doskora postojali u Vasinoj ulici i bio je mala, ručna banka svih glumaca, od prvog do poslednjeg. Kad god je kome zatrebala manja pozajmica od 50 i 60 dinara, tu se kod Mike spomagao. Tu su glumci zalagali zlatne satove i tabakere koje su o jubilejima dobijali, tu su prodavali priznanice na platu za idući mesec, tu pisali priznanice sa jamstvom i sve moguće načine upotrebljavali da dođu do malo novca. Kada bi došao poslednji u mesecu (dan primanja plate), tada bi se pred blagajničkim vratima tiskao među glumcima Mika Mejuhas sa masom priznanica u ruci da naplati svoje. Razume se, bivalo je da mu je pogdeko i podvalio ali je Mika to strpljivo podnosio i opet i dalje činio usluge glumcima.
Ceo taj dobri, pitomi i veseli svet, rasturio se zajedno sa "Dardanelima". Kao što je "Dardanele" posle rušenja pokrio zaborav, tako je i sav taj svet, posle rušenja "Dardanela", pokrio težak zaborav. Mnogi su poumirali, mnogi otišli na drugu stranu i odvojili se od svoje sredine a oni su tek samo sabrani činili jednu naročitu sredinu, jednu karakterističnu celinu, koju su "Dardaneli" sobom izražavali za vreme svoga postojanja.


Branislav Nušić

Rimski Singidunum ( I - V vek )

Jos od praistorijskih vremena ljudi su morali da primete strategijski povoljan polozaj Kalemegdanskog grebena koji, smesten na uscu dveju reka, dominira okolinom i pruza uslove za kontrolu nad ravnicom prema severu i zapadu. Sudeci po arheoloskim nalazima na terenu, prvo naselje osnovano je tokom neolita na podrucju danasnje Beogradske tvrdjave. Dobre uslove za zivot i razvoj naselja kasnije su iskoristili Rimljani, koji su ovde, u I veku nase ere, osnovali vojni logor, kastrum nazvavsi ga starim keltskim imenom – Singidunum. Tako je oblast danasnjeg Beograda usla u sastav Rimskog carstva, ciju su severnu granicu predstavljali tokovi Rajne i Dunava. Krajem I veka, u kastrumu se nastanila poznata IV legija Flavija. Prvo rimsko utvrdjenje bilo je zemljano-palisadnog tipa, ali je ono krajem II veka zamenjeno utvrdjenjem zidanim od kamena. Kastrum je zauzimao danasnji prostor Gornjeg grada i parka Kalemegdana, zavrsavajuci se na jugu kod danasnje Pariske ulice. Uz vojni logor razvijalo se i civilno naselje, koje se od kastruma pruzalo prema jugu i jugoistoku, ali i na podrucju danasnjeg Donjeg grada. Rimski Singidunum razorili su Huni 441. godi

Vizantijski,slovenski i ugarski Beograd ( VI - XII vek )

Tokom ranog srednjeg veka, rimski pogranicni gradovi bili su napadani i unistavani u prodoru varvarskih plemena sa severa. Preostalo stanovnistvo Singidunuma naslo je utociste u razorenom kastrumu, koji je na brzinu obnovljen materijalom porusenih objekata. Oko tog jezgra razvio se utvrdjeni grad na granici Istocnog rimskog carstva - Vizantije, koji je bio cesta meta ratobornih Huna, Sarmata i Gota, a nesto kasnije i Slovena. Vizantijski pisac Prokopije kaze da je energicni car Justinijan opasao Singidunum jakim zidinama, kako bi grad zastitio od varvara. Sa nastanjivanjem Slovena u ovim oblastima, grad je izgubio svoje staro ime. Od IX veka pojavljuje se slovenski naziv – Beograd i u pisanim izvorima, prvi put 878. godine. Posle propasti Samuilove drzave, u prvoj cetvrtini XI veka ovde je uspostavljena vizantijska granica na Dunavu, a Beograd je postao znacajno vojno uporiste. Pocetkom XII veka u danasnjem Gornjem gradu izgradjen je vizantijski kastel sa stalnom vojnom posadom, a krajem istog stoleca, pomeranjem severne vizantijske granice ka jugu, ova oblast dolazi u posed Ugarske.

Beograd kao srpski grad i prestonica drzave ( XIII - XV vek )

Beograd prvi put dospeva u srpske ruke krajem XIII veka u vreme kralja Dragutina, ugarskog zeta i poklonika (1284). Njegove dobre odnose sa Ugarskom nisu, medjutim, nastavili i njegovi naslednici, srpski kraljevi Milutin i Stefan Dusan, koji u prvoj polovini XIV veka nasilno pokusavaju da preuzmu Beograd i tu uspostave trajnu granicu svoje drzave. Nagli uspon Beograda vezan je za licnost despota Stefana Lazarevica, koji je kao ugarski vazal u prvoj polovini XV veka ovde osnovao novu prestonicu srpske drzave (1404-1427). Osim sto je Beograd utvrdio mocnim bedemima, on ga je i snazno razvio kao ekonomsko i kulturno srediste. Tada je u Gornjem gradu sazidan i zamak za despota Stefana, a u Donjem gradu bujao je zivot najveceg srpskog naselja. Narocito je cvetala trgovina, koju je despot svojim merama uporno stimulisao, ali ni kulturni i duhovni zivot nisu zaostajali. Sliku naprednog Beograda toga doba potkrepljuju zapisi despotovog biografa Konstantina Filozofa, francuskog putnika Bertrandona d´ la Brokijera, kao i rezultati savremenih arheoloskih istrazivanja. Posle despotove smrti Ugari su ponovo preuzeli Beograd, najvece utvrdjenje na Dunavu koje su tada posedovali i koje je jedino moglo da se uspesno suprotstavi Turcima.

Beograd kao "Bedem hriscanstva" ( XV - XVI vek )

Kao znacajno vojno uporiste na juznoj granici Ugarske, Beograd je od sredine XV veka bio izlozen napadima i opsadama Turaka. Prvu tursku opsadu 1440. godine, grad je uspesno izdrzao sa svojim utvrdjenjima gradjenim u despotovo doba. Uocivsi tom prilikom slabe tacke u odbrani, Ugari su pristupili  dodatnom utvrdjivanju tadasnjih glavnih ulaza u Beogradski grad, izgradnjom barbakana u Gornjem i Donjem gradu. Kada je nesto kasnije, 1456. godine, mladi i ambiciozni osvajac Carigrada, turski sultan Mehmed II ("Zakonodavac") napao Beograd, suocio se sa grcevitom odbranom, kojom je zapovedao Janos Hunjadi. Ni ovog puta Turci nisu uspeli u svojoj nameri, a jedna od najvecih bitaka u istoriji Beograda proslavljena je kao velika hriscanska pobeda. Tada je grad stekao cuveni epitet "Antemurale Christianitatis". U ocekivanju novog turskog napada, Ugari su i u ovom periodu obavljali fortifikacione radove manjeg obima. Ipak, razjedinjena feudalna Evropa i Ugarska, potresana unutrasnjim trzavicama, nisu spremno docekale nov turski pohod. U leto 1521. godine, turska vojska na celu sa sultanom Sulejmanom Velicanstvenim, napadajuci grad i sa recne i sa kopnene strane, osvojila je beogradska utvrdjenja. Beograd je tada dobio novog stranog gospodara, a hriscanska Evropa objektivan razlog strahovanja za svoju buducnost.

Beograd kao "Prag svetog rata" ( XVI - XVII vek )

U narednih sto pedeset godina Beograd je izgubio strateski polozaj i znacaj pogranicnog mesta, posto su Turci nastavili svoj pohod prema Evropi. U izmenjenim politickim uslovima beogradskim utvrdjenjima vise nije posvecivana paznja i ona su postepeno zastarevala. Naselje je poprimilo sve odlike orijentalne varosi, pored ostalog i zbog izgradnje brojnih dzamija i minareta. Neuspela turska opsada Beca 1683. godine predstavljala je prelomni trenutak u kojem je Otomanska imperija u invaziji postala carstvo u povlacenju. Beograd se ponovo nasao u ulozi granicnog uporista. Sa svojim srednjovekovnim utvrdjenjem, koje u medjuvremenu nije osavremenjavano, grad nije mogao da racuna na uspesnu odbranu u uslovima razvijenog artiljerijskog naoruzanja: 1688. godine Maksimilijan Bavarski relativno lako je zauzeo "Darul dzihad" (prag svete borbe), kako su Turci zvali Beograd. Tokom dvogodisnje vladavine Austrijanci su planirali rekonstrukciju utvrdjenja, ali za takav posao nisu imali vremena. Njihovo naglo povlacenje sa Balkana 1690. godine vratilo je Turke u Beograd. Svesni strateskog znacaja grada, Turci su tada pristupili prvoj znacajnijoj rekonstrukciji zastarele srednjovekovne fortifikacije. Na celu radova postavljen je austrijski prebeg, venecijanski graditelj Andrea Kornaro. Novoizgradjena artiljerijska fortifikacija, ostvarena bez bastionih trasa koje su u to vreme drugde vec bile praktikovane, pokazala se kao nedovoljno efikasna u odbrani, posto su je 1717. godine Austrijanci sa Eugenom Savojskim osvojili i to uz relativno male zrtve.

Austrijanci u Beogradu: graditelji  u ulozi rusitelja ( XVIII vek )

Pod austrijskom dominacijom Beograd je u prvoj polovini XVIII veka (1717-1739) doziveo velike promene. Planskom izgradnjom naselja, podizanjem raznih novih zdanja i doseljavanjem katolickog  stanovnistva  grad je izgubio orijentalne karakteristike i brzim tempom sticao izgled evropskog baroknog naselja. Najkrupnije promene dogodile su se sa njegovom fortifikacijom, posto su Austrijanci odlucili da  sistematski pristupe resavanju pitanja odbrane Beograda. Po projektu Nikole Doksata de Moreza tada je izvrsena velika rekonstrukcija beogradskih utvrdjenja: u ovom graditeljskom poduhvatu koji je trajao punih 15 godina, grad je konacno dobio savremenu artiljerijsku tvrdjavu, oblikovanu uglavnom u skladu sa fortifikacionim principima francuskog graditelja i marsala Sebastiana Vobana. Zapocela je i izgradnja varoskih utvrdjenja, bastione trase na potezu od obale Save, linijom danasnjih Kosancicevog, Toplicinog i Obilicevog venca, preko Trga Republike i Dorcola do obale Dunava, ali ti radovi nisu bili privedeni kraju. Beogradskim primirjem (1739), Austrijanci su izgubili Beograd. U skladu sa klauzulom mirovnog dogovora, oni su pre svog odlaska pristupili rusenju gotovo svih novopodignutih utvrdjenja, sto je trajalo punih sest meseci.

Poslednja faza turske vladavine u Beogradu (XVIII - XIX vek )

Godine 1740. Turci su opet u Beogradu, gde zaticu rusevine austrijske bastione tvrdjave i varoske fortifikacije. Radi odbrane svojih evropskih teritorija, odlucuju da grade tvrdjavu na istom mestu gde je bila austrijska, cak i po uzoru na nju. Ovi radovi izvedeni su u naredne dve decenije, a kada su privedeni kraju, ostvareni rezultat bio je dosta skroman: u fortifikacionom pogledu, turska artiljerijska tvrdjava – koja i danas postoji, predstavljala je pojednostavljenu i samo delimicnu primenu Vobanovih principa. Kao takva, znacila je korak nazad u razvoju beogradskih fortifikacija. Sto se varosi tice, Turci nisu ni pokusali da ponovo zidaju bastionu trasu. Umesto toga, produbili su postojeci rov oko varosi i podigli palisadnu ogradu. Novi kratkotrajni boravak Austrijanaca u Beogradu krajem XVIII veka nije ostavio znacajnije posledice. Poslednja velika opsada u istoriji Beogradske tvrdjave dogodila se tokom I srpskog ustanka, kada je Karadjordje pocetkom 1807. godine prisilio Turke u tvrdjavi da se predaju. Posle propasti ustanka, oni su se vratili 1813. godine i tvrdjavom upravljali do svog konacnog odlaska iz Beograda. Turski predstavnik zvanicno je predao kljuceve Beogradske tvrdjave knezu Mihailu Obrenovicu 1867. godine na Kalemegdanu.