aktuelno izdanje Čekaju nas velike pare! Putokaz Piše:N.R. U knjizi sam odavno najavio da će se i Karadžić i Mladić, i svi do poslednjeg koje traže, naći kad-tad u Hagu. A to će konačno biti kraj muka Srbije i početak kraja vladavine presvučenih komunista svih boja. Ova vlada će malo duže da potraje, jer iza nje stoje mnogo jači interesi nego što se na prvi pogled može zaključiti. I ako neko iz nje ispadne, odmah će upasti drugi, presložiće se karte i nastaviti kao da se ništa nije desilo. Svi znaju da nas konačno čekaju pare iz inostranstva, pomoć, sveukupna stabilizacija, što će na kraju dovesti do ukidanja Republike Srbije i obnove monarhije, ali postupno i najduže za osam godina. Kralj sigurno neće biti prestolonaslednik Aleksandar, već jedan od njegovih sinova, Petar, koji se odavno školuje za srpskog kralja, uz pomoć zapadnih faktora, pre svega, Engleza. Rusija se u to neće mešati, jer ovde, osim taktičkih čarki i sporadičnih odmeravanja snaga sa Zapadom, uopšte nema nikakvih strateških interesa. Nova snaga Rusije ionako se zasniva na tome što se najzad okrenula sebi. Gleda svoja posla, umesto da se kao ranije iscrpljuje vodeći tuđe i unapred izgubljene bitke. Na žalost, to se još ne može reći za Srbiju, koja i dalje luta, i ne zna ni kuda će, ni šta će sa sobom. A upravo za to se pruža jedinstvena prilika, pošto su se interesi velikih, koji su uvek pragmatični, trajno sa Balkana pomerili na sasvim druga krizna žarišta. Amerika će najverovatnije već ove godine bombardovati Iran, pošto je neslavno prošla u Iraku. Rusija će na rečima biti protiv toga i istovremeno pokušati da iskoristi rizike i iskušenja nove američke ratne avanture. Putin će nastaviti da drma, držaće sve konce u svojim rukama, a njegov naslednik Medvedev samo je deo njegovog velikog projekta sveopšteg preobražaja Rusije u modernu i moćnu državu po ugledu na Petra Velikog. Pad Koštunice nije bila samo obična smena vlasti u Srbiji na izborima. Sve staro i prevaziđeno će s njim pasti, što će omogućiti uspon potpuno nove i sasvim različite Srbije. Zapravo, propalo je sve što je i trebalo da propadne. Koštunica je u stvari bio samo marioneta, iza koga su stajale moćne strukture, nasleđene iz Miloševićevog doba, koje su u poslednjoj fazi oličavali Rade Bulatović i Aleksandar Nikitović. Raspućin Nikitović je godinama bio najmoćniji čovek u Srbiji, ali nije radio za Ruse, kako se naivno verovalo, već Amerikance, u sklopu njihove strategije da nas potpuno gurnu u propast, sve dok im je to odgovaralo i dok nisu rešili da ih najure, i odbace kao isceđene krpe, na čelu sa Koštunicom. Naša je sreća što smo postali toliko nevažni za Ameriku, da više ne želi ni našu katastrofu. Nisam baba Vanga, da sve znam, pogađam i predviđam, ali jednostavno takva mi se vizija ukazuje. Koštunica možda jeste slomljen i poražen, ali snage, koje je zastupao Nikitović, nisu se tek tako pomirile sa porazom, prestrojavaju se i pripremaju žestoku osvetu. Donekle još mogu da utiču na događaje, ali su definitivno u odlasku i uskoro će se malo ko na njih osvrtati. Biće potpuno zaboravljeni, pošto će Srbija najzad krenuti sasvim drugim tokom. I Tadić je okružen jako negativnim ljudima, koji mu daju pogrešne informacije, da bi se lično okoristili, mada je on čist. Pomirenje sa SPS je bio iznuđen potez, koji će ga, politički tek koštati, ali na to je jednostavno bio prinuđen, da ne bi u provaliju pali i on i cela Srbija. Shvatio je da uspešna politika nekada traži da se ulazi i u nepopularne saveze i kombinacije, ako već nema drugog i boljeg rešenja. Imaće sigurno više problema sa svojim okruženjem, nego sa pritiscima iz sveta i sa gubljenjem podrške srpske javnosti. Često koriste i zloupotrebljavaju njegovu dobrotu, koju doživljavaju i kao slabost, neprestano tražeći za sebe funkcije, moć, uticaj, ali nekoliko puta je on pokazao da u pravom trenutku ume da povuče prave poteze i da lupi rukom o sto, što od njega niko nije očekivao. Čak ni njegovi saradnici, ni politički protivnici, koje je sve vešto nadigrao, baš onda kad su ga najviše potcenjivali. Još 2001. sam Tadiću predvideo veliku političku budućnost, kad mi se javila vizija da će Đinđiću nešto strašno da se desi i da osim Tadića nema nikoga ko bi mogao da ga dostojno zameni. To se nije desilo odmah, pa je Srbija posle atentata na Đinđića klecala, zastajkivala i gubila se pod Koštunicom, otprilike zujala je kao muva bez glave. Izgledalo je da će se sunovratiti u stare nevolje i nesreće, koje su izgledale kao neponovljiva prošlost. Braneći tako trapavo i neuspešno Srbe i Srbiju, ko zna od koga i od čega, padajući iz problema u problem, izgubljeno je nekoliko dragocenih godina, Crna Gora je napustila zajedničku državu bez ikakve perspektive, a i Kosovo je i zvanično postalo nezavisno. Đinđić je bio propuštena šansa Srbije. Šteta što nikada nije mogao da dođe na vlast bezbolno, umesto prevratom i revolucijom 5. oktobra. To mu se brzo osvetilo, jer je morao da plaća dugove opasnim ljudima koji, su se okolo hvalili da su mu u tome mnogo pomogli. Pozivali su se na nekakve svoje zasluge za narod, koji više niko ni za šta nije pitao šta hoće od svog života, kad je već u tolikom broju sam izašao da sruši Miloševića, i u tome ga niko nije mogao zaustaviti. Kad je prevladao sebični lični interes nekolicine lažnih narodnih heroja i desperadosa, do tada Miloševićeve udarne pesnice, nad interesima miliona koji su prilično propatili pod Miloševićem, sav gnev se svalio na Đinđića, koji je to životom morao da plati. Nije to prvi put bilo tako u istoriji Srbije. Kad se pojavio Milošević, imao sam svega 19 godina, nisam mnogo toga ni bio svestan, brkale su mi se emocije, nade i strahovi, ali u to vreme verovao sam Vuku Draškoviću. Odmah mi se ukazalo da će Mira Marković unesrećiti ne samo Miloševića, već i sve nas. Bez nje, on možda nikad ne bi ni postao to što jeste, ali bi makar ostao povučen i pošten čovek. A i Srbija bi bez nje i njega imala mnogo manje problema. Prošli bismo sa Stambolićem daleko bolje, kao i okolne zemlje, a sada bi sigurno bili ispred bivših jugoslovenskih republika, koje bi bez rata sigurno nastavile da gravitiraju oko Beograda. Ovako, Milošević se postepeno pretvorio u đavola. Nevolja je što dugo nije bilo nikog ozbiljnog da mu se suprotstavi, pošto je i Vuk Drašković veoma brzo izgubio kompas. Vojislav Šešelj nije bio nikakva alternativa. Od početka su on i njegova stranka bili smišljeni projekat Državne bezbednosti za potpuno sluđivanje Srba, da se brukaju i zaborave ko su i kuda su se uputili. Da bi se to zauvek sakrilo, verovatno Šešelj nikada neće izaći iz Haga, i oko toga je postignut precizan dogovor sa strancima. Očekujem zato da će radikali uskoro potpuno napustiti Šešelja i da će Nikolića smeniti Vučić. Ja o tome, naravno, nemam nikakve poverljive podatke, nego samo viziju koja mi se ukazala. Nisam od onih kojima se bilo šta javlja, ja jednostavno nešto vidim jasno kao dan, i kad niko drugi to još ne primećuje. A kad svi vide, onda je obično za sve kasno. Na primer, dok je cela Srbija slavila Miloševića, obožavala ga i pesme mu pevala, meni su stalno pred očima bili glad, nemaština, mržnja, ratovi, srušene kuće, raskomadana tela, reke izbeglica. Bio sam mlad i strahovao sam da sa mnom sigurno nešto nije u redu čim nisam oduševljen Miloševićem. Sećam se kako se Milić od Mačve ljutio i besneo dok sam mu pričao šta sve Srbiju uskoro čeka. Dobronamerno me je savetovao da malo zažmurim, i pravim se da mi je pred očima sve drukčije nego što jeste, i da odmah kao i svi drugi podržim Miloševića, koji je jedini u stanju da vaskrsne Srbiju. Nisam hteo da se svađam s njim, bio mi je jako drag i simpatičan. Nisam smeo ni da mu pomenem da bi nam sa Stamoblićem bilo mnogo bolje. On je bio ozbiljan čovek, iza sebe je jedno vreme imao čitav državni aparat. Međutim, Milošević ga je uništio preko DB, kad je Miroslav Šolević organizovao srpsku pobunu na Kosovu koja nam se tek sad obila o glavu. Jovica Stanišić je bio crni mrak. Meni se čini da je zapravo on godinama vladao Srbijom, a da je Slobodan Milošević bio samo njegov glasnogovornik. Iza njega su stajali dugo BND i CIA. Možda se to ne poklapa sa mišljenjem stručnjaka i političkih analitičara i hroničara, ali ja sam neprestano imao upravo takvu viziju. Čak i da je Stanišić bio glavni organizator rušenja Miloševića i 5. oktobra. A da su se stvarno za nešto pitali Čeda, Beba, Legija, od toga ništa ne bi ispalo. Tek je posle, u vreme Koštunice, Aleksandar Nikitović stekao moć vladara iz senke. Imao je uticaj otprilike kao nekada Stanišić. Malo ko će se možda složiti sa mnom, međutim, moram da kažem da kao novog jakog čoveka u Srbiji vidim Mlađan Dinkića. Svi misle da neće mnogo moći da učini, jer iza sebe ima malu i slabu stranku. Naprotiv, u mojim vizijama ona je veoma jaka, a pogotovu snage u inostranstvu koje podupiru Dinkića. Često se pokaže da je skrivena realnost neuporedivo jača i uticajnija od one obične, koja je po pravilu samo privid za lakoverne. Ne treba uopšte biti vidovit da bi se videlo da Mlađan Dinkić odavno u Srbiji sam postavlja i smenjuje vladu. Nikad se nije prevario i promašio pravi trenutak. Svi padaju s vlasti osim njega. Možda je to i dobro. Bolje je što on goni lopove, nego da lopovi gone njega i proglašavaju ga kriminalcem. A svima je jasno da je skroman i da jedino uživa u važnosti, moći i uticaju, što ga interesuje daleko više od para. Zaista je teško reći ko je najveći lopov u Srbiji! Sigurno nije onaj za koga svi misle da jeste. Taj još nije uhvaćen i na njega niko i ne sumnja. Zato će svi biti šokirani kad ga konačno otkriju. Sa Milićem od Mačve sam se svađao i često morao da mu popuštam. Samo jedanput sam se usudio da mu lice kažem da su Srbi više lud, neodgovoran, nepromišljen i lakoveren narod, nego nebeski. Radije rade na svoju štetu, umesto u svom interesu. Da je obrnuto, oni bi se toga stideli, pošto ih je oduvek bilo sramota da budu normalni i kao i svi drugi. Isuviše skupo smo platili svoju izmišljenu izuzetnost i posebnost. Mada ni to nije tačno. Srbi se uopšte ne razlikuju od drugih. Takvima ih predstavljaju političari, jer se bez besramnih laži i obmana nikako ne može doći na vlast u Srbiji. U svakom slučaju, nigde kao ovde nije poništena razlika između pameti i ludosti. Na pametne se uglavnom gleda sa podsmehom, a ludacima se svi neskriveno dive. Čak i vidovnjaci su u Srbiji često daleko realniji od političara i zaluđenih intelektualaca. Više pogađaju i manje greše. Ionako, za razliku od političara, niko ne mora da ih sluša, trpi i ide kao ovca za njima. Recimo, pogodio sam dosta ranije, kad je i bio na vrhuncu, da će Arkan biti ubijen u januaru 2000. godine. Kao i da će se prethodno oženiti Cecom. Kad je ona ranije bila nestala, kod mene je došla sva uplakana njena majka i pitala gde je i s kim je. Ja sam je video s nekim Muslimanom u Beču, posle se pokazalo da je bila u Švajcarskoj, a da li je bila i u Beču, nikad nisam saznao. Ja sam je izvukao i vratio u Beograd. Razgovarao sam s njom prvo telefonom, koji mi je dala njena majka. Posle je došla s nekim grmaljom, tim Harom Samardžićem, jako opasnim čovekom. Krenuo je oštro na mene, pretio i tražio da se sklonim i povučem, da više ne proganjam njegovu ženu. Nisam se uplašio, rekao sam mirno da je vidim da je ne voli, da je drži kao robinju u kući, da joj ne da da peva, jer misli da su sve pevačice kurve. Ona se na to zaplakala. Haro je onda otišao, Ceca je upoznala Arkana, predskazao sam joj mnogo uspeha, para, sreće, ali i dosta tragedija, poniženja i padova. U svetskoj politici prikazalo mi se da će Rusiju sa kolena dići neko moćan, ali nisam znao da će to biti Putin. Još 1996. sam govorio da će na čelo Srbije doći ona žalosna sova, Koštunica, da će Sloba pasti i ostati, ali ga niko ni za šta neće pitati, iako će SPS i dalje vladati. U tome tada niko nije mogao da nađe nikakvu logiku, ali ja sam ostao pri svome. Neprestano vidim u slikama. Čim sam zapazio Koštuničine oči na nekom opozicionom mitingu, svi ostali su mi se zamaglili i ubuduće me je samo on proganjao i u snu i na javi. Čak i sada kada Srbi uglavnom sažaljevaju sami sebe, misle da su potpuno propali, u mojim vizijama se već ruše granice, stara braća se mire, ponovo smo zajedno kao u onoj staroj Jugoslaviji. Svi su tu osim Albanaca koji su otišli svojima, a nama su se umesto njih priključili Bugari. Proći će mnogo ili malo godina, ali će se to sigurno desiti. BIO KLINIČKI MRTAV Prvo sam bio klinički mrtav. A onda su počele da mi se javljaju vizije od 13. godine. Bilo je vrlo lepo. Video sam i kakve gaće ima moja komšinica. Očima sam joj skidao suknju, bluzu, haljinu, čak i gaćice. Kad je jednom komšiji nestala kćerka, prepao se, pitao se gde je i šta joj se desilo, dok ga ja nisam smirio i rekao da se malo strpi: "Javiće ti se uskoro zelenim telefonom!". Tako je i bilo. Od tada uvek idem u susret događajima. Nekoliko godina ili meseci unapred, a nekad samo par dana. Šteta što najčešće nisam u situaciji da na vreme javim onima na koje se to odnosi. Nikad jedino sebi ništa nisam mogao da predvidim. MLADIĆ TRENUTNO MIRNO SPAVA I hapšenje Radovana Karadžića odigralo se pred mojim očima znatno ranije nego što se to odista desilo. Ali, nisam imao po kome da ga upozorim. To je bilo pre mesec dana. Sada mi se ukazuje i Ratko Mladić, koji ima mnogo više pratilaca i jataka, i trenutno sasvim mirno spava. Sve potere je lako izbegavao, ali se obruč i oko njega polako steže, bez obzira što ga trenutno vidim da li u Institutu bezbednosti ili u nekoj okolnoj zgradi. KRIO SE U SVOJOJ KUĆI Dok su se pre nekoliko godina svi bili dali u hajku na njega, meni se činilo da se Legija nigde nije ni krio. Da živi u svojoj kući, sa porodicom, potpuno bezbedno. Pokazalo se i to kao tačno. Ni sada ne čami on bez veze zaludan u zatvoru, pošto planiraju da ga i dalje šalju na specijalne zadatke kao i ranije. Stotine godina robije su neoboriv alibi da ubuduće može bukvalno da radi šta god hoće. JUGOSLAVIJU ĆE OBNOVITI NAFTOVOD! U knjizi Žarkija Uroševića "Vizionar i sunce", štampanoj 1998. godine, objavljen je dnevnik koji desetak godina prati proročanstva Radeta Živanovića iz Rogače na Kosmaju koga možete dobiti i na telefon 011/82-55-225. Tako se opisuje kako su Milić od Mačve i autor knjige bili šokirani kad im je Rade, nekoliko meseci pre 9. marta 1991, govorio kako se u Beogradu očekuje haos, tenkovi na ulicama, mrtvi... Oni su ga ispravljali da ne vidi dobro, jer svi očekuju da se to desi u Hrvatskoj. - Ja se u tu vašu politiku ne razumem, ja imam svoje vizije i pričam isključivo ono što vidim. Pobuna u Beogradu će biti ugušena posle pet dana, a onda će se zapaliti cela Jugoslavija. Trećeg maja 1991. zvao je Žarkija Uroševića usplahireno: - Zapamti, prijatelju, od sada za tri dana, tri sata i tri minuta pašće prvi jugoslovenski vojnik! Tačno posle toliko vremena, TV Dnevnik je javio da se to stvarno desilo. Zatim je Žarki u "Ekspres Politiku" ubacio Radetovu viziju da u Hrvatsku neće stići pomoć u oružju, koja je krenula iz Ugande. Posle nekoliko dana na zagrebačkom aerodromu "Pleso" prizemljen je avion pun ooružja, koje je kupio hrvatski emigrant Antun Kikaš. Zalud su Radeta dobronamerno savetovali da ne plaši narod u Srbiji, već da ga ohrabri da pobedi u ratu. Nije pristao i zadugo je bio isključen iz medija, u kojima su se tada proslavili proroci koji namerno nisu videli predstojeću srpsku Apokalipsu. Samo u stručnom časopisu "Treće oko" objavljeno je Radetovo proročanstvo da će Crvena zvezda u Bariju postati prvak Evrope, a potom i prvak sveta. Njegove političke prognoze, ubuduće će biti strogo zabranjene, sve do skoro. - Jugoslaviju neće ponovo obnoviti nikakva politika, već naftovod, gasovod ili već šta, govorio je 1992. godine. - Samo tako će Srbija ponovo izaći na more. Tek za 27 godina svi će ponovo tražiti da se ujedine s nama.