Kada bih mogao odvojiti te trenutke i reci da nisam pomislio na tebe. Da sam bez ikakvog razloga prosetao nekim ulicama i gledao procvetale kajsije. Da sam razmisljao o prolecu koje se vec nazire uprkos dosadnoj kisi. Kako bih mogao slagati da nisam lutao tvojim davanjima i uzimanjima. Da sam ostao u onom istom luku pruzenom izmedju reci i tvog dodira. Gotovo je tu. Na nekoliko kretnji i koraka. Zgusnuto, i beskrajno strpljivo. Kao vatra pritajena u zarecim komadima uglja. Treba li da gori tiho?