Sad već daavna 2008. mesec avgust.
Stigla nam je roda. I mada je roda vesnik proleća, proleće je ipak zakucalo na naša vrata poznog letnjeg jutra. Sve je cvetalo, sve je ozelenilo, psi su bili glasni, cvrkut ptica jasan, a plač bebe uneo je radost u naš dom. Kada su ga uneli, ovolicnog, bili smo svi presrećni. Nismo se odvajali od tog mališana koji je tek progledao i pomalo nam se smeškao. Sećam se, bio je u plavoj deki sa plavkastim duksićem. Nije imao ni puna dva meseca. Napušten je na surov način. Razboleo se, majka ga je ostavila u bolnici i više nikada nije došla po njega.
Ne, nemojte je osuđivati kao što smo to mi činili dok je nismo upoznali. Kada smo se s njom sreli licem u lice, shvatili smo da je to sve što je mogla da učini i da je zapravo ovaj divni mališan mogao mnogo gore da prođe. Sećam se i tog susreta i verujem da je užasna muka naterala na ovakav čin. Znam i da je ona imala loše odrastanje a uz sebe baš nikog da je usmeri na pravi put. Sve smo to shvatili iz samog njenog pogleda kao i njenog fizičkog izgleda koji je uporno prikrivao njene, ustvari veoma mlade godine. Iz nekih razloga izgledala je puno starije, a bilo joj je svega 19.
On je dobro i to je najvažnije. Imao je veoma širok osmeh i retko ga je sklanjao s lica. Bio je tiho detence. Krhko, nejako i pomalo sićušno za svoj uzrast. Imao je svetlu kosicu i svetlu put iako je Romskog porekla. Bio je izuzetno živahan i neko vreme je odrastao uz takođe Živahnu devojčicu o kojoj sam vam već pisala (a rastanak s njom možete pročitati OVDE) Uvek smo se šalili da je pokupio sve njene nestašluke, ali kroz smeh.
Da se vreme vrati, da samo još jednom čujem njegovo prvo "mama" i "tata". Ali ne ide to tako. Sestra i ja smo bile "seke". Jedine koje je imao i za koje je znao. Imao je svoj mali svet. Voleo je traktore (traPtore) i za njega nije bilo veće radosti od toga kada se zadesi u prilici da samo dodirne jedan onaj veliki točak. Voleo je našu Mimu (bernandinca), svoj biciklo i Duška Dugouška. Voleo je slatkiše... drugare iz vrtića i svoju vaspitačicu. Voleo je da peva i igra...
Zašto u prošlom vremenu? Pssssss.. ni on više nije u našem domu...
O rastanku s njim u nekom od narednih postova...
I dva YT snimka iz 2011. za vas koji biste želeli da vidite taj predivan osmeh...

Sve je spremno i pripremljeno, stigli su... Bogati su, to je bilo ocigledno. Vrlo ljubazno deluju, nude joj poklone, lutke, igracke, slatkiše... Ona ne želi!
-"Ajde, mila da vidimo šta si to sve dobila..."
-"Necu!"
To njeno negodovanje je trajalo neko vreme, možda pola sata, možda i sat vremena, ne secam se... Secam se samo da smo se svi i dalje kiselo smeškali...
Tako i sutra... i prekosutra.... i narednih 5-6 dana su dolazili, rano ujutro je odvodili, a vracali je kasno uvece. A onda su samo došli, spakovali je i otišli... Zauvek... Sve se desilo veoma brzo... Reakcija i emocija se nije smela primecivati, ali suze niko nije mogao da zaustavi. Citav komšiluk je odjednom na ulici, mašu joj. Možda je shvatila, možda i nije, znam samo da je mama dala sve od sebe da citava procedura uspe iako joj je ceo proces kidao srce iz grudi.
Zatresla joj se brada, podrhtao glas, a onda je rekla: "Mama, samo nemoj da placeš." Zagrlile su se, mama je rekla: "Necu, mila i budi dobra..." Sestra je otrcala unutra, nije mogla da prestane da jeca a kamoli da prikrije tugu. Ja sam ostala ispred kuce, cutke sam sve posmatrala, suze su same tekle.
 Otišli su, komšije polako ulaze u svoje kuce i sve postaje tiho.
         I sada, 3 godine kasnije, dobro se secam svakog detalja. Nama je ostala jedna predivna uspomena, a pred njom je jedan lagodniji život. Sa njom su ljudi koji ce joj pružiti sve u životu. Kontakt nemamo, mama je nazivala par puta, jednom se cak i s njom cula. Podrhtao joj je glas i od tada više ne zove. Kaže : "Za njeno dobro..." Tada sam osetila koliko je mamina ljubav nesebicna. Dok je meni padalo na pamet da ce je vratiti, ako se ne prilagodi. Cak sam se potajno nadala....
Ona sada igra tenis, balet... pronašli smo snimak na YT na kojem se vidi da vežba, obucena kao balerina. I nasmejali smo se. Nisam pitala mamu uz ciju pomoc je našla taj snimak. Niti se usudjujem. Sada joj želim samo najbolje. Neka je cuva dragi Bog. Mada u veku u kojem je telekomunikacija nadmašila samu sebe i u svetu Facebook-a, Skype-a i ostalih društvenih mreža, nadamo se da cemo uskoro ostvariti kontakt s njom, i da cemo se, eto, kad tad družiti, slobodno posecivati i naravno, voleti se onako sestrinski, iskreno, kao pre...

Ijao! Nas dve pre neki dan se našle na nekom cvetnom vašaru u našoj maloj varošici! "A, šta je ono?... PENA? Kupi mi penu, Hoću penu...!" ajde... ja, detetu od 3 godine kupim šećernu vunu!... Hm, ma da li je uopšte potrebno da vam pišem završetak ovog posta...? KATASTROFA! Pene je bilo i po mojoj kosi, i po njenoj, rukice su joj se skroz ulepila, a i ja je držala za ruku... malo je nestašna, pa da mi ne pobegne... Šteta što je nisam uslikala, da je vidite tako izlepljenu, ali imam nešto iz svoje arhive njenih sličica za vas... Pazi ovog akrobatu:

....HEHE.... Ja je naučila BRE! Ko bi drugi...

...Trenutno NAJVEĆI problem u mom životu

E pa ovako... Jednom, pre oko 4 godine, ne znam kako, ali mojoj mami je sinula ideja da mi budemo hraniteljska porodica nekom detetu iz doma. Protivila sam se tome, jer sam sebična, jer sam se plašila da će pažnja biti posvećena NEKOM više nego meni i mojoj sestri. Nakon obuke, na koju se moja mama prijavila prošlo je skoro godinu dana... Pozvali su je iz centra za socijalni rad i rekli da sutra u toliko i toliko sati dodjemo po dečaka koji je Romskog porekla i koji ima nešto više od godinu dana. Uprkos mojoj ljubomori, priznajem, ova vest me je oduševila. Sledećeg dana, dečak je već bio kod nas. Bio je presladak. Nije još ni pričao, a hod.... puzao je. Otac mu je bio zatvorenik a majka nije imala uslove da ga izdrzava. I na samom pocetku su nam rekli da će ga otac uzeti nakon pola godine kada izeđe iz zatvora.

Vezali smo se za njega, baš, baš... Gledali smo njegove prve korake, učili ga prvim rečima, a moje roditelje je zvao mama i tata. To su mu bile prve reči u životu. Voleli smo ga i gledali kao svoje... Krstili smo tog malog andjela... On je uneo radost u naš dom. Bio je kao naša omiljena igračka: svuda smo ga vodili sa sobom i hteli svakom da ga pokažemo.

Igračka... stvar za koju se svako veže, ali ti je niko ne može uzeti... A njega...

Nakon navršenih pola godine... došli su isti ti ljudi koji su nam ga i doneli i odveli su ga svome ocu... Kod mene je tada sve umrlo! Moja mama nije progovarala ni reč danima. Sestrine i moje ocene su oslabile... A o tati da i ne pričam – on mu je bio kao sin kojeg nikada nije imao... Nikada više ništa nismo čuli za njega...

Posle 3 meseca ljudi iz centra za socijalni rad su nam doneli jednu devojčicu. Nakon samo par dana napravili smo joj prvi rodjendan, a onda i drugi... Ona je med medeni, i naravno ublažila je tugu koju smo osećali za dečakom. Pre nekoliko dana proslavili smo joj i treći rođendan. Svi je obožavamo... Luckasta je, slatka, kovržava i nestašna. Njoj se posvećuje sva pažnja ovog sveta! Ne postoje reči koje je mogu opisati, zato...

...stavljam ovu sliku. 

~!Preti nam opasnost da će i nju da odnesu, i to na usvajanje! Je*** ti taj naš zakon po kojem moja mama, kao njena hraniteljica, nema pravo da je usvoji! Proces za usvajanje još nije počeo, a i ako počne, trajaće duže od godinu dana... Iskreno se nadam da će toliko kasniti, da će malecka tada već mnogo bolje pričati pa da se izjasni kod koga bi želela da ostane... Jer ako ne bude tako........