Thursday, April 21, 2011 - UMEĆE

„Uvek sam više volela da se družim s muškarcima. Možda je glavni razloge tome, što su jednostavniji od žena, što uvek imaju 2 i 2 je 4 odgovor, i što ne vole da se svađaju. Ma koliko me ljutila njihova sposobnost da ignorišu problem, duboko u sebi sam im bila zahvalna do neba što žmure pred mojim senzancionalnim problemima i konfliktima. Uvek sam birala ( ili su oni mene ) seksepilne i zgodne muškarce. Ne, ne one koji imaju siks peks na stomaku i guzicu kao kamen. Ne. To je lepo samo u onim zajebantskim mailovima i kalendarima. U stvarnom životu, zgodni su oni nesavršeni, visoki, niski, pljosnatih guzica ali divnih očiju, sa stomačićem ali neodoljivih osmeha, a svi oni britkog smisla za humor. Eto, to su bili moji izabranici za prijatelje.Naravno, strogo sam se držala i držim se te prijateljske granice, koju samo povremeno, verbalno i emotivno, pređem ali za svoj račun. Ponekad se to desi i s njihove strane, što je normalno, i priznaćete slatko. Oni mi služe kao merilo za sve i svašta: da li je parfem dobar? Nije dobar ako im se ne iskolače i oči i ako ne traže da njušnu još jednom, ili, ako ne kažu: jao, pa i moja partnerka ima isti takav parfem. Boja kose? Muškarci ne mogu uvek da primete nijanse moje plave kose ( nekad ne umem ni ja ), ali primete da je nešto drugačije, nešto... I onda znam da je to to. Primete svašta a meni to dobro dođe. Jedan od njih je u Amerikama. Davno smo se upoznali. Jednom sam mu plakala na ramenu, iskreno – ne očekujući ništa, baš ništa, ali sam dobila milovanje po glavi i saosećanje. Pričao mi je o sjebanom braku njegovih roditelja i kako ne želi da se to nama ponovi ( meni i mom čoveku ). Kad nam je dolazio u posetu, u momentima dokonosti, na našem trpezarijskom stolu je svirao „klavir“. On je pasionirani pijanista ( ako tako mogu da se izrazim ). On igra po tim dirkama i kad ih nema, držeći olovku u ustima. Zašto? Ne znam. Nikad ga nisam pitala. Nisam htela da ga ometam, dok gotovo orgazmično, dodiruje masnu površinu stola. Žmurećki.

Ne znam da li je to emotivno kurvanje, ali me ni ne zanima. Bitne su beneficije, umeće uzimanja i davanja, a ja umem da uzmem i volim da dajem. Ne svoje telo, telo je govno ako se samo na njemu zarađuje. Emocije, srce, odanost. Malo ko danas ume  tako nešto, a ja još uvek imam sposobnost i njuh životinje, nanjušim ih. Budem ponosna na njihove uspehe kao da su moji. I sve se na kraju svede na jedno: život je potpuno prazan ako sve svoje „leptiriće“ probodete čiodama i čuvate ih kao rariet. Leptirići su najlepši kad lete i kad su slobodni, ma kako detinjasto ovo zvučalo. Nejlepši su kad lete po stomaku!“

Otpila je, zatim, gutljaj crne kafe bez šećera i mleka i slegla ramenima:

-         I šta sad mislite? Je l' mislite da sam luda? Nezrela? Da sam emotivna prostituka? Da ne volim svog muža? Da sam loša majka i supruga?

-         Nikako, odvratila sam, naprotiv. To je Vaše umeće da se nosite sa životom. Potpuno je ne bitno šta ja, ili bilo ko drugi misli o tome, dokle god ste Vi srećni i zadovoljni.

Jednim delom sebe sam joj zavidela, onako kako se zavidi klincima što imaju letnji raspust a mi ga više nemamo, i što će za vreme letnjeg raspusta porasti još koji santimetar, a mi smo, eto, prestali da rastemo u visinu.

I to je ljudski, pomislila sam. Koliko joj zavidim, toliko sam i srećna da takvi ljudi postoje.