Thursday, March 3, 2011 - Zapali i uživaj

Kako vreme leti? Jebote. Zima još uvek traje. Zapadalo, jebe kevu. Nema se kud. Danas mi zgodni taksista kaže da će padati I za vikend. Predložila sam mu da pobegnemo na Bahame, na šta se on gorko osmehnuo i rekao da nema pare za put. E jebemumater! Uvek problem oko tih para. Nikad ih dosta.

Danima ne mogu da sednem i sročim prijateljici pismo. Lako mi je sesti i napisati post, ispucam se. Njoj bih da napišem nešto lepo i smisleno. Volela bih da joj napišem jedan lepršav i opuštajuć mail. Umesto toga, uhvatim sebe kako objašnjavam kad sam ustala i kako sam, čim sa ustala, nešto počela da radim, kako zvoni telefon, kako jurim da skuvam, da se sredim, pa imam klijente, a kad klijenti odu onda sam samo za krevet i knjigu. Mila, čitaj i plači, ovo ti je bolje od mail-a.

Našla sam novu frizerku. Tri meseca sam bojkotovala šišanje. Tri meseca govorim sebi kako puštam kosu do guzice i kako neću da se šišam jer mrzim frizere, tašta, sebična, umišljena govna ( pard maj frenč ). I tako bih se ja njakala s feniranjem da mi muž danas u Tempu ne reče:“Dušo, što nisi namestila kosu?“ To mi kaže nakon mog četrdesetpetominutnog pečenja u kupatilu: pranje kose, balzam, maska, hit protektor, blago sušenje, silikoni za kosu, pa feniranje. Pogledala sam ga pogledom gladne keruše:“Dobro, samo pitam!“ Kad smo bili na jogurtu i mleku, pitao me kad ću da se šišam. U ponedeljak. U ponedeljak se šišam! Jebo mater „seksepilnoj“ dugoj kosi i doggy style seksu. Mani ga Mito! Šćo je mnogo – mnogo je. Od mene dosta.

Nekad prošle sedmice sam bila u Bg-u. U štiklama i lepom kaputu za goste. Sneg pada, ledenice po putu. Navikla sam na ovaj moj divni, prelepi, najbolji grad Novi Sad. Tamo sve gore – dole. Uzbrdo – nizbrdo. Nikad ja tamo ne bih mogla da živim, živa bih se sasušila. M nam se smejala što čekamo zeleno svetlo na peščakom:“A da, vi ste iz Novog Sada!“ I udri u smeh. Uveče prste nisam osećala, ni pete, ni listove. Ma ništa. U autobusu sam zaspala mužu na ramenu. Probudio me kad sam utonula u dubok san i počela da mu balavim po skupom džemperu:“Nemoj dušo molim te, skupiće se. Znaš ja da pola končan, pola vuna!“

Kući smo pili vino. Meni je nasuo ostatak iz prethodne flaše, on je sebi otvorio novu, gorčiju. Ćutali smo i gledali kako sneg pada. Ćera je bila kod brata i snaje. Očima nisam mogla da verujem kad smo se autom zaglavili u ulici Petefi Šandora. Najdužu ulicu u gradu omašili da očiste.

Princeza je, već drugi put za godinu dana, ponovo u fazi da neće u vrtić. Zašto? Zato što im svako popodne čitaju neku Doroti. Pitam: je l' to „Čarobnjak iz Oz-a“? Kaže nije, to je priča o Doroti i nekom vetru. Posle mi vaspitačica kaže da nisu stigli do čarobnjaka. Njen novi đuvegija je odlučio da mu rodi „jedan komad dece“.

A ja? Ja sam odlučila da se šišam. Poslaću vam po uvojak!

Sve vas volim i pozdravljam uz čašu crnog vina. Uzdravlje.