Tuesday, June 15, 2010 - Laka priča za sparno popodne
Je l ti se desilo da nekoliko puta pogledaš u sat a da I dalje ne znaš koliko je sati? I da ne možeš da nađeš mobilni, ključeve ili olovku, a da snooz ujutru nađeš zatvorenih očiju iz prve?
S je ima boju očiju k'o nebo pred kišu. Umeo je da priča tako da ga svi netremice slušaju i da zviždi moju omiljenu pesmu sa sve pratećim vokalima i tercama. Njegov je stisak bio k'o kad smo na tehničkom stavljali šperploču u mengele i testerisali po njoj, a ja sam se pilila pod njim k'o piljevina. Tek sam povremeno mogla da se izmogiljim i dođem do daha, dok je svrdlao jezikom po mom znojavom vratu.
S je bio lažov. On nikog nije voleo, pa ni sebe, ali je znao kad šta treba da slaže. I da mu svi poveruju, uključujući i mene. I ja sam mu verovala k'o kad nekom doktor čita rezultate i govori da je sve uredu, a ipak, teško je poverovati u dobre rezultate kad se osećaš kao pregažena mačka.
S me jedno veče ljubio, dok sam stiskala pubične mišiće i verovala mu, a onda je otišao da kupi kiselu vodu i belo vino i više se nikad nije vratio. I ja sam ga čekala, mirišući noćnu frajlu na prozoru, dok se mesec banjao u mojim suznim očima k'o u moru. Srce me je bolelo tamo gde sigurno nikad nije, a ja sam razmišljala o njegovim šakama i onih nekoliko dlaka na grudima i mantrala kako nije fer. Kitu nije fer.
S sam sa'ranila sledećeg jutra sa sve smećem koje je ostavio za sobom. Sačuvala sam jednu znojavu majicu na kojoj je pisalo „Jelen pivo“ da s njom mogu da brišem prozore jer pamuk fino upija, naročito mnogo puta oprani. I nisam mu napisala mail od tristo stranica kako sam planirala, i nisam mu rekla kako mi nedostaje i kako patim i kako mislim da je nesposobnjaković i kako će večito da se vraća svojoj debeloj Milevi u skute. Umesto toga, poslala sam mu zelenog smajlija koji povraća i rekla mu da je edipovac.
