Saturday, June 5, 2010 -
Danas predavanje. Ceo dan. u grupi od dvajs žena i svega dva muškarca! Raspon godina od 24 - 60, plus profesorica ( oko 40 ). Jebote, nekad me jako nerviralo kad sedim s muškarcima u društvu i počnu o vojsci. Tačno se smorim čim počnu: ja u Podgovorici, ja u Nišu, a jao ja u Paraćinu i je l' se sećaš ovog i onog... Danas sam slušala o ženskoj vojsci: porođaji, urasle dlake, cista u sisi, cista na jajniku, hemoroidi, raskidi, farbanje, antiridi, anticelulit, antimozak. Skoro da sam odlučila da ne idem na pauzu jer uvek znaju gde su stale.
Pauza I:" Mene porađao doktro Bajić. Ja sam kod njega od početka išla i to ne privatno. Stvarno je bio divan i razuman, ma za svaku sitnicu sam mogla da ga zovem, bio je jako strpljiv." Upada druga koja je svoju trudnoću vodila kod Vejnovića koji je vodio privatno, koji je bio bezobrazan i nepristupačan. Treću je porodila babica. U hodniku. Prva nastavlja priču o Bajiću.
Gotova pauza. Nastavljamo predavanje.
Gotovo predavanje.
Pauza II:"Ja sam otišla u Betaniju čisto na pregled, kad se ispostavi da sam 6 prsta otvorena. Ja ništa ponela nisam!" Druga upada kako je ona u devetom mesecu na svaki CTG odlazila s torbama. Prva nastavlja.
Jebote, kad ćeš da se porodiš pa da pričamo malo o nečem drugom?
Ne, ona se ne porađa. Tek je kod priključivanja na indukciju i kod onih prvih, na 20 minuta kontrakcija.
Ima da giljamo još dok se ona ne otvori dovoljno. I ne porodi.
Gotova pauza. Nastavljamo predavanje.
Gotovo predavanje. Pauza III:
Stižemo do napona majkuimjebem, uvek kasne. Njoj je trebalo tri dana hoda do istih. Priča o tome i plaši se. Sve se stresaju oko nje;"Jadna ti... ccccc... i šta je bilo onda?" Toj što je pitala za još, udarila sam ćušku. Dopisujte se mejlom o porođaju.
I sve su joj se divile i tešile je ČETIRI godine nakon tog strašnog događaja - porođaja. Samo što nije počela da plače od sažaljenja koje je osetila prema sebi. Sve je likovala što je bila puna 4 sata na indukciji ( naspram mojih 7 ako ćemo tako ... ), i što je dr Bajić na kraju stvarno ispao faca jer joj je detetu iščašio rame. Al' dobro, sve je posle bilo ok.
Sreća pa sam sledeću pauzu presedela unutra. Pričao mi kolega kako honorarno zarađuje svirajući violinu u jednoj kafani i kako mu se bivša devojka zamalo ubila čitava dva puta i kako on zbog toga sad mora na terapiju. Psiho.
U tom je ušla starija kolegenica i počela nam priču o tome kako je ona pedagog i kako u ponedeljak ima sastanak i kako na sastanku, pošto ona vodi dnevni red, ima neprijatnu dužnost i ona ne zna kako će, jer osoba ( a ne bi joj ime spominjala ) koju će tamo da stave na dnevni red nije ništa zgrešila, al' ona glavna misli da jeste, tj. ima pik na nju, a ova zapisničarka neće da učestvuje o tome, tj. da blati ovu nedužnu, ali ako ne blati, onda će glavna nju da otkači, i sad šta ona da radi? Kolega počinje da joj objašnjava, ona svaki odgovor započinje sa: da ali! Na treći 'da ali' sam se okrenula prozoru.
Pola neba je bilo crno pred kišu, pola plavo kao da je leto. A skoro da jeste, Ulicom su prolazili svatovi. Pevali su uz "Teci, teci Dunave", dok je jedan buckasti, s peškirom oko vrata, sav crven u licu podvriskivao i držao se za srce.
I ja sam se držala za moje srce. Preskakalo je.
Krunila mi se maskara. Bila sam žedna. Bolelo me je dupe od sedenja, dok su me tabani svrbeli.
Počinjao je zadnji krug predavanja.
Porođene, utešene i kafom nadojene, kolegenice su zauzele svoje pozicije.
I ja sam zauzela svoju u zadnjem redu naspram tišine i nacrtala jedno veliko srce probodeno strelom.
S je ispod srca dopisala:"Sutra u 3, staro mesto?"
Sutra u 3.
Život.
|
