Monday, May 24, 2010 - Stomačni vajrus il' drugima rečima: ko živ, ko mrtav!

Tog sam dana od belih oblaka na plavičastom nebu videla lica, životinje I cveće. Potpuno sjebana od stomačnog virusa, na dvajspet stepeni, tresla sam se kao sedim na –dvajspet. Morala sam da jedem, a od svakog mirisa mi se dizala pegla do grla pa kroz uši. Ćutke sam gledala u ljubičaste nokte na prstima ruku i zamišljala kako će me udariti srčka od dehidracije i kako ću ovako mlada, jedra i do maločas zdrava, dumrem na pravdi Boga od stomačnog virusa. Čovek mi je rekao da sam preživela porođaj, i to kakav, i da mi ovakav virušćić ne može ništa. U tom sam skočila sa stolice kao oparena jer nisam znala s koje će strane da me snađe. Otrčala sam u kupatilo ne znajući da l' da sednem il' da se poklonim božici bele boje i zelene daske. Spuštene. Prvi put, za sve godine braka, proklinjala sam dan kad sam uspela svim mogućim sredstvima da ubedim muža da spušta dasku a zatim i poklopac. Rigoleto u svim bojama. Jebote. K'o da se dušom rastajem. Ćerka me tešila u pozadini da nije ništa strašno i da je ona isto tako nekoliko dana ranije... i da moram da pijem vodu, ali po malo, da mi se ne smuči opet. Četvorogodišnji doktorčić.

Dan se vukao kao žvaka zalepljena za đon. Smredeo je po Ajaksu, povraćki i supi iz kesice, čaj od nane i ustajali vazduh, jer ni pod tačkom razno nisam smela da otvorim terasu, da se ne smrznem.

Ne volim da se junačim. Kad dođe vreme da se mre, nek se mre jebemusve. Skljokala sam se na ivicu garntiture, podmentula jastuk pod glavu i čekala da smrt dođe po mene, dok mi creva klokoću kao kanalizacijske cevi kad nam dolazi voda. Zabrinute drugarice su me zivkale a ja sam, tanušnim glasićem, objašnjavala kako mi je super nego ikad. Išlo mi je na živce što mi se majica podvukla pod rebra pa me žulja, a nisam imala ni atom snage da se „izborim“ s tim. U glavi mi je tutnjala konjica, čija su se koplja zabijala u moj potiljak i slepoočnice.

A onda sam zaspela blaženim snom. Sanjala sam pokojnog dedu kako mi nudi supu s nekim velikim knedlama i kako ja odbijam da ih pojedem jer mi je muka. Deda je bio nešto ubedljiv i nagao, pa se mašio za veliku aluminijumsku kašiku i počeo da mi trpa supu u usta. Ne znam kako, sledeće, čega sam bila svesna, bilo je moje kupatilo i ja budna budnijacita.

-          Dušo, hoćeš da nam zakuvam supu? Čula sam iz kuhinje topli, muški glas.

Umesto odgovora, mašila sam se za žuti lafor i bacila raznobojnu peglu.Ništa od supe, ništa od života.

Zato dragi moji, ako fasujete ovaj virus, nek vam je Bog, ili u koga već ne-verujete, bude u pomoći. Od mene su sva božanstva danas digle ruke.

Odo' da fajtam po kupatilu. Živi mi bili i zdravi ostali.