Sunday, May 16, 2010 -

K je imao čvrsto, okruglo dupe sportiste I visinu za koju su mi bile potrebne merdevine. Grlio je medveđi duboko a mirisao na sveže opranu, mušku kožu. Po rukama je gajio fino paperje tamne boje k’o i njegova kosa, a Adamova jabučica mi je služila za snažni fokus na ono što priča. Dok je pričao, jezikom sam prelazila preko njegove jabučice, ubeđujući sebe da to nije prikladno za momenat zvan “razgovor”.

K je bio zabranjeno drvo za pentranje. Ja sam bila zabranjeno voće. Leto je zajebano za bilo kakve zabrane, naročito kad zrikavci opletu neku od švalerskih simfonija iza ružičastih bokora cveća. Zagarantovana čistoća letnje noći – iznenadni telefonski poziv.

K je imao telo koje bi jedino trebalo oblačiti u plahtu dok spava, inače je prava šteta sakriti ga iza širokih majica koje ga samo kvare. Tabane broj 146, na koje bih zgodno mogla da stanem da ošmekam zvezde. U tom bih komotno mogla i da se onesvestim, ne bih li osetila pridržavanje znojavih ( od leta ) dlanova dok tonem u slatko odsustvo svesti, što me čini bezkrivom za bilo koje svoje delo... čak i ono, kad mu 'nako umorna od nesvsti ležim na grudima i udišem svaki delić gorkog mirisa. Daljine.

K je svojim okruglim vrhovima prstiju pretio da otkači sve moje kočnice, dok je prstom vukao preko moje nadlanice, crtajući putanje do mog dekoltea... klizeću u ponor između mojih grudi ( sisa ). Moje su se grudi, pri pomosli na tu mogućnost, nepravilno dizale i spuštale. Napadala me je panika, ali nisam bežala. On je svoje prste vraćao na čašu.

K je daleko, daljina je bezopasna. Reči su nekad strašnije od blizine. Zabacujem misli u reku tišine i pecam sebe na crviće slutnji. I ćutim, jer ono što ne kažem nema snagu. To znam samo ja. On to ne može znati.