Wednesday, May 12, 2010 -
Imam novu komšinicu. Plava je i ima stubaste noge, a glavu malu kao dinjica. Zadnjih je dana vrlo zajapurena i uvek nosi neke kese pune hrane. Iznenadi se kad joj se javim i nešto promrlja. Miriše na đurđevak kad prođe pored mene, pomešan sa znojem. Ima lice mučenice, a i frizura joj je takva. I nekako mi je uvek žao kad je vidim. Nikad nisam pila kafu s komšinicama, s njom bih popila. Imam utisak da se iza tog kamenog lika krije osoba ciničnog smisla za humor.
Pred mesnom zajednicom se pre jedno pola sata zaustavio autobus, pokupio penzionere i otišao. U banju. Bakute se vodile u brojnosti. Jedna ćerka je doviknula svojoj mami:“Mast za vene ti je u zelenom neseseru. Nemoj da bi zaboravila da je mažeš!“ A onda se ćerka okrenula jednom čoveku i počela da mu priča kako joj je mama kao dete i kako ne zna šta će snjom. Poslala je u banju da malo odahne. Stiskala je beli džemperić preko grudi kao da joj je hladno, a veče je baš prijatno, gotovo nestvarno.
Komšija koji drži market je smršao, jedno sto kila sigurno. Postao je nervozan, čini mi se i gladan. Zgođušan je ovako umanjen za desetinu brojeva, mada je i kao bucko imao vrlo simpatičan osmeh. Kod njega kupujem sitnice koje mi zafale. On ih uvek ima. Kod njega su proizvodi na akciji skuplji nego u drugim radnjama. Vozi pikap i smrdi preko leta na kiseli znoj. Onako... u prolazu. I zove me komšinice i uvek pita kako smo? A mi, kako smo uvek dobro, to i kažemo. Večeras sam skontala da traži devojku i da živi s mamom. Ako nije holesterol, onda je žena dobra motivacija da se smrša.
Proleće je odavno tu. Osetim ga u mirisu topole i nekog rastinja. Kijem kao nesvet. Jutros sam se probudila slinava. Nos me je svrbeo do suza. Suze su mi tekla i onda kad sam prestala da kijem.
Nekad sam bezrazložno tužna. Jednostavno mi dođe i budem. I niko mi ne treba, niti ja drugima trebam. Prosto mu dođe kao prirodan tok. I onda se setim nekog i malo patim, jer je i to red, i tako treba. Patim nekoliko dana, 'nako za sebe, sebi u bradu i nekako mi bude lakše. Ima nešto lepo u toj patnji i samosažaljenju, a to je nedostatak realnosti.
Danas želim da odem odavde. U pizdulepumaterinu.
Čus
|
