Sunday, January 17, 2010 -
 "Vodostaj reka u Srbiji je u porastu: Dunav 125, Tisa kod Kanjiže 127..." ponavljala je, pomalo uspavana, dubokog glasa, spikerka Radio Beograda. Bilo je kasno popodne. Sedela je u kuhinji, mračnoj, kroz čiji prozor se prostirala studena, zimaska slika, golog, popucalog drveća. Hladnoća se mogla videti golim okom. U susednoj zgradi, na trećem spratu, živela je njegova majka. U crnom.
Ona je jela makarone sa sirom. To je bilo najlakše i najbrže za spremiti. Njena je kuhinja mirisala po slanoj vodi i starom, maslinovom ulju. Lenjo je prinosila viljušku ustima i žvakala plastične makarone. Osećala je bol pri svakom silaženju hrane niz tu cev, načinenju od glatkih mišića. Njen želudac se nije slagao s unosom. Ni sa čim.
Na terasi, u zgradi preko puta njene, na trećem spratu, živela je njegova majka. Nekoliko kuhinjskih krpa i jedna crna bluza, smrznute, klatile su se pod naletima vetra.
Tamo je nekad živeo on.
Živeo.
Spikerka je pričala.
Ona je drhtala. Njene zelene oči, okružene crvenim beonjačama, izgledale su kao da će pući. Gledala je u udaljenu tačku, tu, tik uz njegovu terasu ( gde je on nekad živeo ). Ta treskavica koja joj je uzurpirala držanje, oduzimala joj je dah, odmagala srcu da pumpa:"Kad bih samo mogla da umrem. Sad. Eto, ovog momenta kad bih mogla da crknem."
Odavno je želela. Odavno se borila sa željom da jednom zakorači preko tog mosta s kog se niko nije vratio. Nije ni znala da li postoji pakao i raj, a nije ni bilo bitno. Bitno je bilo utrnuti bol, jer još uvek nije posedovala mudrost starice, koja mirno, sklopljenih ruku na krilu kaže:"Tako je moralo biti! To je život dete moje!" Starice koja miriše na naftalin, i koja više ni sa čim ne maže svoje lice, jer, nema smisla mazati ga.
Zima u kasno popodne je kao smrt za oči. Smrt za dušu. Izašla je na svoju terasu da oseti udar vetra u kosti, da se oseti živom. I zaista, vetar je na momenat zaurlao oko njenog vrata, udario joj šamar u potiljak. Gotovo da nije mogla da dođe do daha. To je bilo tako oslobađajuće iskustvo.
Starica, na trećem spratu, u zgradi preko puta, je izašla. Polako, skidala je jednu po jednu skorelu stvar sa žice. Onda se nešto nagnula, pa se uspravila, i onda opet lagano ušla u svoj stan.
I ona je ušla unutra.
" Tačno je 17 časova. Na programu Radio Beograda ..."
Ušla je u svoju sobu i prekrstila se, iz nepoznatog razloga. Sela je na krevet i slušala vetar. Setila se kako je tog dana duvao divljčki i kako je posle svega, prvi put u životu, osetila šta znači bol. Fizička. Kao da je ona umrla, a ne on. U tom se uvek ogledala sebičnost ljudi: u boli. Koga više boli? I zašto? I dokle?
Vetar je i dalje duvao i više nije bilo 17 sati.
|
