Sunday, January 10, 2010 - *****
Njena je ***** ( pogledati ispod teksta objašnjenje ) imala ukus užeglog ulja od kantariona. Ne znam zapravo kako užeglo ulje ove biljke miriše, al' to je bila prva asocijacija koju sam imao, svaki put kad sam se nosem i jezikom uranjao u nju. Ne, nije mi smetalo, samo sam imao sklonost da svemu moram da dam ime, boju, ukus i miris. Tako i njoj. Ona mi je po ukusu ličila na Cedevitu, koju sam kao dete, da me majka ne vidi, jeo kašikom, dok sam osećao kako mi grlo gori i jezik me peče. Mirisala je na neki jasmin, jeftin, kupljen u nekoj indijskoj radnji. Njena je kosa ličila na pokislu mačku, ali nije bila prljava. Samo je bila nekako opuštena i mrtva. Kad god sam spuštao hladni dlan među njene vrele sise, govorila mi je kako ima osećaj da je udara infarkt, jer mora da je tako čudan osećaj vrelog - ledenog, kad ti staje srce. Gledao sam u njene zamršene trepavice i želeo da ih ližem. Ne znam zašto. Sve u vezi s njom bilo je pomalo bolesno. Često je nosila jednu izlizanu, teksas suknju, koji sam voleo da zadižem iz čiste bahatosti. Dok mi je ozbiljna pričala kako je zajebala ispit na fax-u, ja sam prljavim prstom tražio prekidač u njenim gaćama. Bila je poslušna. Ja sam bio čupav, glup i slep.
***
Ja retko razmišljam o smrti, al' kad i razmišljam o tome, a najčešće kad umre neko koga znam, onda zamišljam kako umirem u dubokoj starosti, okružena mojim kerama i mačkama. Znam da ću biti sama, jebiga. Nikad ja nešto nisam umela s ljudima. Tu i tamo je umelo da me usere k'o što i ćorava koka nabode koje zrno, ali to je bilo sve. Više sam bežala nego trčala u zagrljaj. Kad se i neki zagrljaj desio, tačno sam se osećala kao u klopci, k'o miš u mišolovci, k'o prst u tesnoj cipeli:"Pustiiii me bre!" Vrisnula bih, ali nisam nikad vrištala. Puštala sam da me grle. Kad dođe taj dan dumrem, ja ću da se doteram onako full, spustiću roletne, odvrnuću muziku glasno i čekaću da dođe po mene. Kosac. Pička od smrti. Govno smrtno. Nikakvi smrtni ropci, nikakve boleštine, okupljanje familije i slično ne dolazi u obzir. Ja sam sklopila deal s Bogom. Kad sam mu iznela moj lucidni plan, samo je klimnuo glavom i rekao:"Ok mala!", a onda smo popili kafu i utanačili detalje.
Kako sam oduvek bila sklona filmovima B produkcije, sa no name glumcima, tako sam svoj smrtni čas i osmislila. Žao mi samo zološkog vrta koji ću ostaviti za sobom, jer s njima još nisam smislila šta ću.
***
Bila je zima. Na radiju je pevao Zdravko Čolić "Stanica Podlugovi". Padao je sneg a ja sam u daljini slušala stručni falš trubača. Svirali su, ništa drugo do "Proleće na moje rame sleće", a grad je izgledao k'o da se neko pre ovog lepog snega dobro israo po ulicama. Ljudi su izgledali nesrećno i umorno. Ja sam na pojedinim mestima u pesmi pevala tercu, iz sasvim nepoznatih razloga. Mis'im, mene tako sluh ponese i ja samo tercu pevam. Ljudi koji nemaju sluha misle da falširam, a ja im uvek zajebano kažem:"Da nisam ovo što sam, bila bih pevaljka". I oni mi poveruju. A i nemaju zašto da mi ne veruju.
U čekaonici je bilo prilično pusto. Jedna majka s debelim dečakom ( koji je ličio na dečaka iz filma "Otac na službenom putu" ) i ja. Ne znam što sam uopšte i dolazila, valjda da ubijem vreme. Ili sebe. Dečak je imao izgrižene nokte, pa sam posmatrala majku. Bila je nervozna. Znala sam da ne brije noge, pazuhe i vaginu. Ličila je na takvu koja jednom godišnje stavlja trajni minival da ne bi morala mnogo da se češlja. Usput, potsetila me je na komšinicu koje se plašim iz dubine duše, jer liči na pokojnog Majkl Džeksona iz sredine sedamdesetih. Njena ćerka ima 140 kila i stalno govori svojoj majci da ne može da sedi na suncu u sred leta. A ta kad će? Zimi?
Jebeš savete od ljudi koji izgledaju kao da su već jednom nogom u grobu.
***
- Nebitno to, ima l' se šta za pojest'? Popit'? Pojebat'? Ako ima, daj, pa da krećem.
P.S ***** - pička
|
