Sunday, January 3, 2010 -
 - Prvi put sam se poljubila kad sam imala devet godina. S foteljom. Velikom, plišanom foteljom u mojoj sobi. Gledala sam kako to rade na filmu. Jako sam zatvorila oči, stisnula usne kao da sam oskoruše jela i zabila glavu u poleđinu fotelje, a onda sam divljački dubila usnama po baršunu, dok nisam osetila kako me vrat boli od cimanja. Shvatila sam da je ljubljenje zahtevan posao, pa sam to odložila za četiri godine od tog dana, a zatim sam umorna prilegla u fotelju i zamišljala kako mom dragom ležim na ramenu ( a to je bio samo naslon ).
Grohotom se nasmejala.
Ležala je gola, polu pokrivena. Njena sise, blago opuštene, bile su naslonjene jedna na drugu, a njena noga, gotovo bela kao sneg koji je prekrivao tu noć, bila je ispružena. Izbrojao sam joj prste ( svih pet je bilo tu, zajedno s bordo lakom ). Dok se kikotala, prevlačio sam rukom po glatko izbrijanoj koži noge, pokušavajući da je uporedim sa svilom, gore spomenutim baršunom... nečim stvarnim, ali nisam uspevao.
- Kad si se ti prvi put poljubio? Al' onako zapravo? Ne s foteljom ( smejanje )?
- Mislim da sam imao 13 - 14 godina, s Vinkom, komšinicom, u garaži. Ona je već bila iskusna pa me je naučila nekim stvarima.
- Dobra ti Vinka ( opet smeh ), lepo te je naučila...
Tišina.
- Kako roditelji umeju da upropste decu imenima, to ne može niko. Kako su mogli da joj daju ime Vinka? Ja devojčicu s takvim imenom ne mogu da zamislim. Baku već da.
- Eto, pogodila si. Ime je dobila po baki.
- Jadna Vinka, rekla je vlasnica mekih stopala i pihtijaste guzice.
- Po kome si ti dobio ime? Pitala je.
- Ja? Ni po kome. Moj ćale je bio pijan, ispred bolnice, kad je majci doviknuo da sin jedinac treba da se zove ovako kako se ja zovem.
- I?
- Pa nema i. Majka mi je dala to ime, tako su me posle i prijavili i to je to.
- A ti? Kako si ti dobila ime? Pitao sam je, ljubeći joj prste na rukama.
Dok se smejuljila, rekla je, pomalo isprekidano:
- Tata mi je dao. Kuma je htela da se zovem nekako seljački, sad ne mogu da se setim, a tata je bio mudar pa mi je dao drugo ime, na čemu sam mu zahvalna. Do neba.
Gledao sam u njene šućmuraste oči, koje su odisale zadovoljstvom, nesigurnošću, iz kojih je izvirivala čupava devojčica koja se ljubi s foteljom.Želeo sam da se zaronim u nju, divljački, da pod naletom mog tela cikne kao uplašena životinja, ali nisam. Nisam smeo da je uplašim, jer, iako je napolju bio gust mrak, i bilo je hladno, znao sam da može pobeći, ne ostavljajući tragove za sobom. Zato sam bio nežan i tih, ljubeći je kroz pomračinu.
Ona je stenjala i drhtala, pribijala se uz mene kao da joj je hladno, dodirivala me ledenim prstima i bivala na mestima za koja nisam ni znao da postoje. Ne u ovoj dimenziji.
Te noći sam je jebao, vodio ljubav s njom, pa opet jebao, pa opet vodio ljubav s njom, sve dok nije zaspala, okrenuvši mi leđa. Pokrio sam je polako, da je ne probudim.
Napolju se mesec jedva video. Sneg je bio smrznut i škripao je. Pokušavao sam da pišam i uspevao sam, isprekidano. Tresao sam se od hladnoće i od tog nekog naboja, koji mi je potresao kosti. Slika nje kako spava, i mene, koji se grejem njenim telom, nikad neće napustiti putanju sivih ćelija, koju je to veče, svesno ili nesvesno, dobro utabala.
Znao sam da me voli, onako kako neko kao ona ume da voli, ali to nije pokazivala. Odlazila je i dolazila s raznim prirodnim nepogama, a ja sam znao, kao što znam da sat otkucava i da se vreme ne vraća, da će jednog dana nestati kao senka nakon zalaska sunca i da je više nikad neću videti, ljubiti, niti čuti kako se smeje.
Jednom davno mi je poklonila sat bez kazaljki. Rekla je:
- Ovo smo mi, ovo je naše vreme. Niti prolazi, niti staje.
A slagala je. Meni je vreme stalo one večeri, kad se promeškoljila kroz san, priljubivši svoj meki obraz na moje grudi, i nikad se više nije pokrenulo.
|
