Thursday, December 31, 2009 - I lov ju bre!

Džingl bols ili zašto Deda Mraz uvek kasni?

Iz velikog frižidera, na kom još uvek piše „Obodin“ izvadiće kuglice od smokvi, oblatne ( to stari voli ), smrznuto ( iliti zamrznuto ) pilence, nešto „nasuvo za na čačkolj“. Sve će fino u foliju da spakuje, ’nako perfekcionistički, da mi posle bude žao da odmotavam sve to i dobijem poriv da peglam foliju i čuvam je za idući put. Poređaće sve to u jednu torbicu koja miriše po prašku i reći će starom da promeni čarape jer mu iz tih viri „krompir“, a on će je na kvarno ubediti kako već jeste, pa će ga ovde kritikovati kako je seljak i kako je vazda bruka. Njega će kao biti stid, a onda će me pitati ima l’ još dedine rakije ( na šta ću ja reći da ima, jer smo samo jednom ove godine ležali visoku temperaturu ), pa ću mu naliti jedan deci i dati mu čašu mineralne vode... I tako će sve početi.

A mislila sam da ipak neće doći. Kriza, kasne plate, kasne autobusi, zima nam jebe mater s temperaturom od 14 stepeni... Deda Mraz ove godine kasni.

**

On će nešto ranije doći s posla umoran i nekako opterećen. Njegova velika kuća odisaće tišinom, i onim ustajalim mirisom samoće, koje se eto, desila. Baš njemu. Umesto da pojede večeru, napraviće sebi čaj ( domaći, još ga je letos kupio u domovini ), sešće u udobnu fotelju, i tako sedeći u polu mračnoj sobi, deveraće s demonima, koji će mu, svaki s po ramena, govoriti kako je star i ružan, kako više nikad neće biti onaj stari, smireni ratnik. I on će im, još jednom, al’ na kratko, poverovati... napolju će deca bacati petarde a ulične će se svetiljke nadmeno popaliti. Nebo će biti sivo i gusto, a njegove oči mutne od daljine. Čekaće da zvono na vratima udari ili da telefon pozvoni. Dok sebi bude podgrevao večeru, baciće pogled na staru kutiju na kojoj piše „Vegeta“, a osmeh onog šefa što se smeška od uha do uha, podsetiće ga na mene... i on će, baš tog momenta znati, kako negde, nekako ( a ni sam ne zna zbog čega ), jedna Trešnja misli na njega, i umesto njega želi sve ono za šta on trenutno nema snage. U ponoć, kad se kazaljke sklope, on će misliti ko zna na šta, a Trešnja na njega.

**

Ona će, onako plava i kovrdžava, najcrnjih očiju na planeti, večeras biti srećna. Duboko u sebi, u onoj njenoj tananoj duši, nosiće miligram tuge, koji je slučajno pokupila u živtnoj školi. Sva razočarenja će spakovati u jednu kutiju, ukrasiti je ružičastim papirom i staviti mašnu, a onda će stati na svoj visoki balkon i baciti je. Vratiće se unutra pomalo smrzla, jer je još uvek drži prehlada, ogrnuće se mekim ćebetom, uzeti šolju čaja tankim prstima i prelistavati kanale. Povremeno će zabacivati svoju plavu kosu i smejaće se čitajući poruke koje će pristizati. I kad je najusamljenija ona zna: moje veliko poprsje, dovoljno je veliko da spusti svoju umornu glavu i procvili, nakon čega ćemo se smejati... jer, ruku na srce, ona više nema razloga da cvili... Pomirisaće bočicu parfema, koju je večer pre danas dobila i nasmešiće se. Osveta je najslađa kad se kuje hladne glave a nekad za njom i nema potrebe. Svi koji se ogreše, sami se sebi osvete. U ponoć će poželeti da me nazove i nasmeje se onim zvonkim, toplim smehom od kog se i najveći lednici tope.

**

Još jedan On će doći s posla. Umoran, iako nikad ne priznaje da je umoran. On je uvek dobro, uvek je pozitivan i njemu je sve super. Nekad me laže i ja to znam, jer kad nije umoran onda neumorno piše, a kad je umoran, u nekoliko rečenica umota ono što se može u nekoliko stotina. Tuširaće se dugo i polako, bez naglih pokreta. U njegovim očima stanuje neka tuga koju osmehom rasteruje. I on sad, dok čita ove redove, pita se: je l’ to ona meni? Da, da, tebi, samo, ako me budeš pitao: je l’ tebi? Ja ću reći ne, da ne pređem granicu, da ne uplašim leptire i laste, bubamare i sve plašljive stvorove. Je l’ laž samo kad stvarno lažemo ili je laž i onda kad prećutkujemo? Nemoj mi reći, jer ja vazda nešto prećutkujem. Onda će sesti na svoju stolicu, koju inače ne voli jer mu nije udobna ( trne mu dupe od nje ) i pogledaće ima l’ šta novo? Pošto ničeg novog neće biti, zamračiće se u svojoj tišini i čekati ponoć.

**

Još jedna Ona, plava, crnih očiju i smešljivih obraza, sedeće u svojoj sobi gledajući kroz svoj prozor u svet ( svoj prozor, ne onaj od stakla ). Znate, kad se ona smeje staje saobraćaj, pobrkaju se svetla na semaforu, ptice zaborave da pevaju, ceo se svet utiša... a kad nju uhvate „oni“ dani, poremeti nam se ozonski omotač, pa počne kiša, koja traje tačno koliko i njeno uvlačenje u sebe. Povremeno će se smejati, a ja znam da će u uglovima tih ponoćnih pogleda biti po mrvica nostalgije i sve ono što je godinama unazad radila biće prizvano. Ja ću biti žalosna jer od gostiju neću moći da sednem za svoj prozor da joj se javim, al’ ću povremeno pogledavati poštu. I pisati kradom ako se javi... Želeću da je oteo neki zgodni, visoki muškarac i da s njim slavi ovo nebitno veče. E, kad se u ponoć budem ljubila s mojima, ja ću otići na terasu i podići ću čašu ( vina ) u njeno ime i ime svih gore navedenih, koje neobično mnogo i kratko volim. Svakog na svoj način.

Srećna vam 2010.