Dobar deo života provela sam u centralnoj Srbiji, zbog tatinog posla. Ne, nije bio vojno lice i ne nisam se jebavala s njegovim podređenim iz kasarne. I ne, moja ga mama nije varala s gore navedenim, ali, kako rekoh, često smo menjali mesto boravka. Najupečatljivije je bilo živeti u centralnoj, bez padežnoj sredini, gde vas ljudi, bar u ono vreme, određuju jedino i isključivo po nacionalnosti. To je bilo vreme SPO-a, tri prsta i navijača ( jebote, ovo je kao dan mrmota ). Manje više to, devedesete su bile govno od godina, ako izuzmem pojavu densa u nas, Drigija, Džoganija i sličnih obeleživača tog vremena, upasanih trenerica u farmerke i air max patike or’ginal made in Vijetnam. Elem. Od svih tih sećanja, najviše mi je setno sećanje na moje bolešljivo detinjstvo i na vađenje krvi u 6 ujutru. Drito s babama i dedama, sabijeni u jednom smrdljivom sobičku koji je glumio čekaonicu, prvo smo, u malim flašicama predavali pišaćku i govna ( sećam se da je jedna baba donela govno u tegli, fino je zatvorila celofanom, duplim, i dunst gumicom ). Teta na šalteru joj je rekla da nije morala da se istovari toliko, a baba je rekla nema veze, da se nađe. Redom su nas prozivali. Uđem, bocnu me, izvade krv, rezultat stiže sledeće godine u to vreme ( u ono su se vreme krvna zrnca brojala ručno ), i gotovo. Nakon toga, P me vodila na doručak. Na burek kod jednog šiposa ( politikli korekt: albanca. Da danas idem na burek kod njega zvala bi ga albanac, u to vreme, svi su oni bili samo šiptari ). Bila je to buregdžinica iz snova. Četiri stola, svaki sa po četiri stolice. Izviše stolova ogledala, Bog te pita čemu su služila, pa pult, obični, aluminijumski i žena od vlasnika koju smo zvali Fatima, a nije se tako zvala. Na aluminijumskim tanjirima, bacala nam je po četvrt bureka i spremala escajg: prastara viljuška i tup nož. Po čaša jorgurta as well. I onda sednemo na one tvrde stolice i sečemo. Prstima se nije smelo jer nismo imali gde ruke da operemo ( a bome, da nas je ne d’o Bog i priteralo posle onolike masnoće, WC-a nije bilo ). I tako sam seckala do u nedogled. P me terala da pojedem ceo burek da povratim snagu, jer se na vađenje krvi išlo na šte srce. Meni je bilo muka, što od gladi, što od tupog noža i nemoći da u kontinuitetu pojedem bar nekoliko zalogaja. Kako mi se apetit presecao tim escajgom, P je prevrtala očima i žalila se Fatimi kako sam slabog zdravlja i kako ništa ne jedem, a Fatima je često nudila recepte za otvaranje apetita. Mama je zdušno pamtila savete pa me terala da pijem sveža jaja, tek ubrana ispod guzice kokošije, med i limun, propolis, gorke čajeve i slično. Zdravlje mi se nikako nije popravljalo do prvog seksa. Eh, da sam znala, počela bih da se fircam na vreme.
Elem...
Nakon bureka smo peške odlazile kući, a ja sam posle još dugo smrdela na loj iz buregdžinice.
