... Ponekad sanjam stvarnost...

Sunday, November 29, 2009 - N.N

Šta je to u čoveku što ga vazda vraća na zgarište prošlosti? I šta je to u Mileni, što je svako malo pohodi vodeći je lavirintima neiskazane želje za .... njim?
Krajem zime, Milena se ušuška u prostrani krevet tišine i tamo plače. Proklinje svoj kukavičluk, prekriva glavu jastukom od nemoći i bespomoćno grebe po zidu. Zidu od tišine.
I sve se, još na samom početku, svelo na ćutanje. Ono malo reči koje su dali jedno drugom, bile su rasute k'o šareni klikeri na kaldrmi. Ko će znati čiji su ti teget klikerčići? Ko može znati čiji to koraci odzvanjaju praznom ulicom neizvenosti.
Milena je i te zime plakala. Tipično ženski, patetično i neutešno. Njegovo rame, satkano od nedokučive daljine, njoj je, makar u mislima, pružalo utočište, koje nikad pre i nikad posle, nije osetila.
Milena je sanjala, Milena se nadala, Milena je žudela, želela i molila Boga da se taj dan rodi. Da se desi korak uzbrdo, pa makar bio zadnji.
A nije se desio.
Ostalo je nešto da visi u vazduhu. Nešto nedorečeno... neka krhka paučina neznanja i potrebe da se oseti.
Milena ga nekad oseti. Oseti kako joj se lagano približava s leđa. I čeka. Čeka dugo obećani zagrljaj. I taman kad već oseti da je dodir tu, Milena se okrene i sudari s prazninom.
I onda ponovo gordo zakorača i misli kako je sve to i onako bilo besmisleno, bezvremeno, lažno i pokvareno.
Ali, Milena laže.
Milena ne zaboravlja. Duboko u njoj oprostila je sve, samo kad bi.... mogla da vrati onaj momenat. Onaj jedan jedini momenat... zime i iščekivanja.

- Ma je l' ti to plačeš Milena?
- Ja? Nikada. To mi suze idu od vetra i hladnoće.

Milena spava. Tiho, molim vas....

<- Prethodna strana :: Sledeća strana ->

O blogu

- Šta je Vaša životna filozofija? - Mislim što manje! Bukowski, "Hollywood" slag_na_tortu@hotmail.com

Ostali linkovi

Blog Hosting

Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se