Monday, November 23, 2009 -
To jutro je provela čitajući knjigu. Ona je gutala knjigu, knjiga je gutala nju. Napolju je padao mrak a bilo je svega 10h izjutra. Udobno zavaljena, još uvek u gaćama i majici u kojoj spava, zalepljene guzice za kožnu stolicu, prebirala je po slovima koja su je palila od straha do erotskog uzbuđenja. Luda knjiga, potpuno. Zbog te knjige već nekoliko noći zaredom sanja crvenog monstrouma kako je siluje. Prvo s leđa, a onda je baca na betom i siluje tako da mu oseti smrdljivi, goveđi smrad iz usta.
Čitala je.
Povremeno je pripaljivala cigaretu, koju nikako nije uspevala da završi. Gutala je kafu, slatku i gorku u isto vreme. Ruke su joj bile hladne, jer je kroz otvorena vrata od terase ulazila zima. Prava pravcata crna zima
Zašto osećamo strah po nekad? Ponekad? Po nekad? Koliko još koraka ima do ludila?
U sobi je bio mrak. Svaki joj je pokret činio napor, svaki je pokret činila s naporom. Tako je mrak ostao da čuči ispod stola i obmotava joj noge. Ledene noge. Lampa koja i nije bila tako udaljena od nje, džedžia je isključena s crvenim abažurom.
Knjiga je povremeno klizila iz njenih dlanova:
- Ja sam lažov. Ja lažem.
Svratila je svoj pogled na knjigu. Nastavile su međusobno gutanje.
Napolju se čuo plač deteta. U tom very momentu je osetila strah. Skočila je kao oparena iz stolice, dok je prožimala bol na guzici od momenta odlepljivanja kože s nje. Slušala je. Taj plač je bio tako poznat i tako nekako... molećiv u isto vreme. Pomislila je na svoje dete. Šta ako je to njeno dete? Ma ne, nema šanse, ono je na sigurnom ili bi bar trebalo biti. Uzdrhtala je od hladnoće. Od straha as well.
Vratila se knjizi.
Pogledala je na sat: 12: 43.
Vratila se knjizi.
Pogledala je na sat: 12: 45
Vratila se knjizi.
Pogledala je na sat: 13: 02
Vratila se knjizi i više nije brinula o vremenu. Povremeno je menjala položaj tela, pa se vraćala u prethodni.
Mrak.
Knjiga se odmicala s leva na desno. Očiju uprtih u bajku, činila je samo neophodne pokrete.
Pogledala je na sat 14: 20
Jebote kasnim. Skočila je i počela da se oblači. U kupatilu se sudarila s nepoznatom ženom u ogledalu, stavila joj malo voska u kosu, obukla staru jaknu i istrčala na ulicu.
Kasnim. Pripremala je govor opravdanja:"Zakasnila sam, oprostite, nadam se da nije problem!" Žena na vratima je mrzovoljno odmahnula glavom i otišla po njeno dete.
- Mama! Čula je poznati glasić.
- Mamino, odgovorila je razbuđeno.
Svet je ponovo dobio boje i one lepe, nežne mirise bez kojih ne može da živi. Ulica je bila pusta, dok je ručica grejala njen hladni dlan. Sivilo dana je pretilo da proguta svaku radost postojanja, samo je malo, skakutavo bićence pored nje davalo prave i jake znake života.
Pored njih je u punoj brzini prošao pik up s reklamom neke mlekare:
- Pije mi se mleko, reklo je dete.
Njen je stan, napokon razgrnut od mraka, delovao uredno. I tiho. Legle su, onako obučene na krevet i ćutale.
- Jesi ti tužna?
- Ponekad, rekla je
- A zašto?
- Pa iz mnogo razloga. To je normalno, biti tužan je normalno.
- Nije, reklo je biće. Nije dobro. Ja neću da budeš tužna.
- Nisam tužna, ko ti je rekao da sam tužna?
- Jedan čovek.
- Koji čovek, pitala je nervozno?
- Pa jedan, bio je sinoć.
- Gde je bio?
- Kod mene u sobi.
- I šta je hteo?
- Ništa samo je rekao da si tužna i da te čuvam, reklo je biće.
- Od čega?
- Pa od tuge mama!
- I šta je posle bilo?
- Ništa, obukao je crvenu jaknu i otišao.
Poljubila je malo, bledo lice i vratila glavu na jastuk.
Obe su ćutale.
|
