Monday, November 16, 2009 - Lily was here?

"Dugo je sedela pored njenih nogu, prebirajući po šarama tepiha. Ona, odrasla, čitala je knjigu. Ona, mala, zarobljena u telu odrasle žene, prizivala je škripanje snega, pečeno kestenje i radost koju samo nevini dani donose.Nevinih dana više nije bilo. Šaržer je odavno ispucan, i onaj jedan koji je za rulet preostao, jedne je prilike, sasvim nesmotreno potrošila na trčanje u velikom točku, nadajući se da će stići nekud... a stigla je, eto tu, odakle je i počela, kod njenih kolena, gledajući dobro poznate šare, debelog, zelenog tepiha. I ništa tog momenta nije tražila, osim jednog lakog dodira po temenu, koji znači da će sve biti uredu. Hladna ruka, držala je tvrde korice knjige, nemajući nameru da je i to veče počasti svojom toplinom, koja se pri dodiru aktivirala... inače je ruka bila hladna i neupotrebljiva.
Jednom davno postojao je hrast, koji u to vreme nije bio obrastao travom. Ispod tog hrasta mnogo je snova proteklo, a malo se njih obistinilo. I taj je hrast bio njen, posađen kad se ona rodila. Čudno je bilo to, što je hrast umro pre nje, a sa njim i sve ono što je predstavljalo radost.
Čekanje ruke je kao čekanje presude.
Mrak je gust a vetar briše ravnicom."

***

"Misliš li da sam drugačija? Drugačija od pre? Ili sam ti ista, samo za nijansu bliža? Misliš li da me poznaješ posle onoliko prosutih reči, ili si ipak zaključio, nadmeno kako si to uvek i činio, da me poznaješ i bolje od boljeg i da je tako lako stići na cilj, gde ja čekam, spuštenih ruku?
Ono što nam je dragoceno to čuvamo u najlepšim kutijama. Povremeno te dragocenosti izvadimo iz kutija, pomazimo ih a onda ih vratimo na njihovo skrovito mesto ... i čuvamo ih.
Ti to nisi umeo ili nisi hteo.
I sad, misliš li da je moguće vratiti vreme?
A bila je dovoljna samo ruka. Pružena."