Saturday, September 19, 2009 - Zvr
Probudio me je telefon. U ovom veeeeeeeelikom gradu, to je čeeeeesta pojava. Česta je pojava i to, da vam nepoznati ljudi, iz čistog bezobrazluka, zvone na vrata. Dobrovoljni prilog za ovo i za ono, za bolesno koleno, za bolesne vene, za kupovinu bureka... svega i svačega. Česta je pojava i to, da komšije dopuste svom kućnom ljubimcu da vam se posere isred vrata, na otirač. Onda vam se uz ljubazan osmeh izvinu, pokupe govance navrat - nanos i odu, a vama ostane da smrdi do pola hodnika.
I onda napravim čaj i sednem, i počnem sebi da postavljam bezbroj pitanja. A svako pitanje zveči k'o prazna banka ubačena u limeno lonče. I tako dok sam razmišljala, još jedno zvono na vratima.
Na vratima žena, lepa crnka, oštrih crta lica. Uz ciničan osmeh se pretstavlja. Kaže da se zove Jovana i da joj treba neki Goran.
Gledam je šareno i kažem da ovde nema nikakvog Gorana.
Gleda me u neverici:
- Kako nema, kad sam ja ovde dolazila?
- Ne znam kako, ali mislim da grešite.
Objašnjavam joj kako ovde živimo godinama, kako ovde niko nije živeo pre nas i da nas je verovatno pomešala s nekim.
- Ne, ne, insistira, to nije moguće. Molim vas pozovite ga da izađe?
Opet joj objašnjavam da ovde nema Gorana. I da je greška.
Mlada Gđa je već nervozna, a i ja sam. U pidžami sam, čupava sam i nisam se još razbudila.
- Mogu ja da igram i grubo, kaže Gđa.
- Ama čemu to, pitam je? Kakve veze ja imam s Vašim Goranom?
- Pozovite Gorana, izgovori s imperativom u glasu.
Halo devojčice? Nezgodna sam u pms-u, rano ujutru i to subotom.
A nezgodna je bome i ona.
Naslonjena na ogradu, ispušta vatrene strelice u mom pravcu.
Pozdravljam je i ulazim unutra. Ne verujem još uvek svojim očima i ušima. Sedam za sto i grejem ruke na šoljici čaja, jer sam se od besa o'ladila. Šaljem supruga da pogleda kroz špijunku. Kaže: još uvek je tamo.
Nakon pet - deset minuta, ponovo zvoni na vrata. Uporno. Bezobrazno.
Sad on otvara vrata a ja slušam razgovor.
Ponavlja mu istu priču. Ona traži Gorana, on ovde živi, ona je ovde bila, često je dolazila i nema šanse da je pogrešila!
Objašnjava joj isto što i ja.
Ne vredi. I njemu je rekla da može ona i grubo da se "igra" ako je potrebno.
Suprug je pozdravlja i zatvara vrata. Vidim da je i on u čudu, no, ne uzbuđuje se previše. Njemu su ovakve situacije smešne, a mene uznemire jer sam žena i uvek razmišljam unapred. Već mogu da vidim naslove u crnoj hronici, jebojeotacglupi.
Opet zvoni.
Uporno i dugo.
Naša ćerka se već pita ko je to i želi da vidi tetu. Naravno, to ne mogu da joj dopustim, jer je ta lepa teta luda. A bojim se i sebe.
Ponovo otvaram, kao poslednji idiot i mollim je da ode,. Tvrdi da će otići ako joj pozovemo Gorana.
Još jednom ponavljam da Gorana nema i da ću, ako još jednom pozvoni, pozvati policiju.
Zatvaram vrata i naslanjam se na ista.
Nakon nekoliko minuta čujem korake u hodniku.
Otišla je.
Al' uvek može da se vrati. Da traži Gorana, kog ovde nema, i nije ga bilo, i neće ga biti.
SF uz čaj.
Šta bi se desilo, na primer, da je posle prvog mog objašnjena otišla?
Šta bi se desilo, na primer, da ni posle mog upozorenja da ću zvati pandure, nije otišla?
Šta bi se desilo, kad bi, na primer, svako gledao svoja posla?
Ne razumem. Trudim se, ali ne mogu. Šta se ljudima desi da do te mere insistiraju na nečemu čega nema, na nekome ko ne postoji?
Nisam popila čaj. Prosula sam ga u sudoperu i napravila kafu. Jaku. Jaču od Jovane, pandura, Himena, Gorana i mene same.
I baš mi je legla.
Tako smo potršni i tako podložni.
Za nepoverovati.
|
