Friday, September 18, 2009 - Pet izjutra
Nju sam godinama poznavala. U početku mi se činila kao klasična glupača, ali sam brzo shvatila, da i ona, kao i sav ostali svet, ima svoje odbrambene mehanizme. Ona se u najtežim momentima bavila trivijalnostima. Ja sam joj se, zbog toga, često divila. Iskreno divila, bez ijednog promila cinizma. Te smo zime sahranile dugodišnjeg prijatelja. Januarske zime su umele da budu zajebane do te mere da se kosa zamrzne ( ne smrzne ). Groblje je bilo krcato ljudima, a mi smo kružili oko male kapele kao da tražimo nešto. Ja sam, nakon prvog ulaska, pošto sam se srela s njegovim voskastim licem, u krem odelu, izletela napolje i sakrila se iza kapele Tamo je bila ona "Miss trivijalnosti". Pušila je. Dok sam, bezuspešno, pokušavala da zapalim cigaretu, tutnula mi je svoju ispod vrha moje i zapalila mi "na partizanski". Obe smo drhate. Od straha. - Jesi videla, progovorila je promuklo, majke ti, onu kravu? - Koju kravu? - Pa Dajanu! U ovakvim momentima, konverzacija je morala biti glupa. Morala sam da postavim bezbroj pitanja kako bi konveracija, bar na momente, imala smisao. - Šta je s njom? - Obukla beli kaput! - Pa? - Šta pa? Pa ne ide na svadbu ( psovka ), došla je da sahrani školskog druga ( psovka ), dobro da šljoke nije nakačila ( psovka ), kurvetina belosveCka. Nema stida ( psovka, psovka, psovka ). Eto. Ćutim. U stvari, nisam videla Dajanu. Nemam pojma šta je obukla. Videla sam njega, njegovo poluotvoreno oko, njegovu majku i baku, oca i devojku ( koju ću godinama kasnije da mrzim iz dubine duše, dok ne naučim da je praštanje melem ). Videla sam hejbet žutih sveća, i Tinu kako njegovoj majci, ni manje - ni više, ljubi ruku. Pa onda njegovom ocu. Što to, pitala sam se!? U tom progovara: - K'o da nije mog'o da umre na proleće, jebogaotac glupi. Uvek je bio glup. Na glup dan je i umro. Smrzo' se živa. Gledam je postrance dok mi vetar suši beonjače. Prestravljena je. Prsti su joj modri, a plava kosa rasuta po licu. Prišla sam i zagrlila je. U stvari, zagrlila je ona mene i onda smo počele da plačemo. Plakale smo zbog njega, zbog straha da se to može desiti i nama ili nekom drugom bliskom biću, plašile smo se smrti, smrti. Plašile smo se da ne umremo na ovako hladan dan, pa nam niko ne dođe na sahranu ili dođu samo neplaćene narikače. Plašile smo se sebe, budućnosti i svega onoga što više nikad nećemo imati, a može se sažeti u samo jednoj reči - spokoj. Mi, kakvi smo bili. Mi, kakvi nikad nećemo biti. Smrt je zajebana rabota. Sad te ima, sad te nema. I šta onda? Na smrtovnici piše: nadživeli ga ti i ti... Jebeš takav život, nakon toga. Je l' to život uopšte? Dugo smo se tako grlile, a onda su nas pozvali da nosimo vence, pa je popa pevao, pa smo svi plakali, pa su napokon zatvorili kovčeg i otpratili ga do rake, rupe, šta god da je to. I onda su ga zatrpali i mi smo grudve zemlje bacali na kovčeg, dok je njegova majka klečala u mokroj, smrznoj zejmlji, a mi gledali u nju ne znajuću šta nam je činiti. Otišli smo na daću i tamo smo pili više nego jeli. Niko nije bio gladan, osim jedne crvene rođake ( crvene u licu ). Ona je valjda, ogladnela od tuge, otupela od hladnoće, uživala u gulašu i kiselim paprikama. *** Ispratila me je do stana: - Je l' ti misliš da će Đina naći novog dečka? - Mislim da jedno vreme neće. Prvo mora da ga preboli. - Ma kitu. Ta će kol'ko sutra da šeta novog frajera, samo, neće valjda i taj da umre od leukemije? Gledam je i ne verujem. Svi smo mi satkani od emocija i svi ih mi različito ispoljavamo. Strah nas izobliči, pomeri nam granice. Sve granice. Satera nas u ćošak i onda vitla lasom ludila i čeka da nas upeca. Nju nikad taj laso nije upecao. A ni mene. Ipak, nismo baš sasvim od onda. Ni jedna od nas. *** Idućeg jutra, negde oko pet, umivajući se najhladnijom vodom, gledala sam svoj izobličen lik u slavini. Plakalo mi se. Osećala sam mučninu koja prožima celo biće, i strah. Jebeni strah. Nesigurnost. Nisam smela da se gledam u ogledalo. Otišla sam nepočešljana na posao. Jutro je bilo crno i raskopano. Imala sam osećaj da vozim po velikoj crnoj rupi. Možda i jesam, ko zna?
|
