Wednesday, July 15, 2009 -
U nadi da će dovoljno dugo ćutati, spremno sam postavljala prste na tastaturu. Misli su mi lelujale k'o pijani ujak ( jedne zime posle slave, kad se nije vratio kući cela tri dana, zaboravio je bio put ), ukočena leđa škripala... I taman kad sam počela da slivam misli, jednu za drugom, okrenuo se i započeo monolog. Htela sam da vrisnem:"Znam odgovore jebote, znam i rešenje al' nisam u stanju da ih sprovedem. Odjebi s tim dobroćudnim izrazom i dobrim namerama, prijateljskim hagovima i sličnim srarnjima. Pusti me. Više me boli to fino potcenjivanje nego da mi u lice kažeš kako sam glupa i debela tuka!"
***
Plače mi se. Molim Boga da telefon ne zazvoni, jer, bojim se da će neko s druge strane biti ljubazan i da će me ta ljubaznost saterati u suze. Neutešne. I ridanje iz kog se jedino može zaključiti da mi je neko umro. A nije. Umrla sam samo ja, a ja sam sebi niko. Zato ni za kim ne plačem.
***
Suzdržavam se. Sećam se svih njegovih izraza lica kad mi je u besu cepao stvari, bacao ih u smeće i kad mi je jednom, potpuno nove cipele, istukao nekom starom cokulom. Vrhovi mojih novih cipela su ubrzo bili ispucali i već izgledali staro. Zašto je to uradio? Zato što je bio nemoćan da promeni svoj život, a hteo je. Bio je zarobljen u tom mračnom momentu koji je smrdeo na memlu i samoću. Ja ga danas razumem, onda sam ga mrzela. Ja danas mrzim sebe, jer njega razumem, ali nikako ne mogu sebe. Pokušavam da ne govorim povišenim tonom. P bi rekla da se derem, a ja se tešim zamenom za dernjavu - povisujem ton, svaki put za oktavu. Pomislim kako mi je život nekad bio jednostavniji. Mogla sam sve što sam htela, a danas, kad me celo telo boli i kad se strah uvlači u mene, ne mogu. A želim. Tišinu, mrak i tišinu. Da me niko ništa ne pita i ništa ne traži od mene. Jesam ja monstroum? Ma ne. Preterujem. Ja sam čudovište. Svima već poznato, samo malo ostalo bez snage.
***
Jednom se davno spuštalo veče. Letnje. Ozonska rupa u ono vreme nije bila sjebana, a nisam ni ja. Bila sam mlada i glupa. Verovala sam u čuda i lepotu postojanja, nadala se boljoj budućnosti. Sanjarila sam o crncu koji će me oteti i kasnije oženiti. I dok se to veče spuštalo, a ja imala možda petnaest godina, gledala sam nju, P, kako riba froncle i plače. Bilo mi je čudno što već čiste froncle ponovo riba, prebrižno. Gledala sam kako joj se velike suze kotrljaju niz pravilan, aristokratski nos. Jedna je na vr' tog nosa drhturila kao poslednja kišna kap. Nije dizala oči. Možda sam onda trebala da je zagrlim, ali nisam. Da sam ja na njenom mestu, danas recimo, ne bih želela da me neko grli i teši. Možda da mi uzme dlan i dobro ga stisne.
Pitala sam je šta joj je? Boli me stomak, rekla je.
Znala sam da laže.
***
Da se razumemo: nema belih laži. Laž je laž. I kad lažemo da nekog zaštitimo... i onda lažemo. Nekoga ćemo povrediti.
Da se razumemo: ja ne lažem.I nikada neću. Ne znam da lažem.
I da se razumemo: sve što sam večeras napisala nema veze s istinom. Sve je to laž.
Laku noć.
|
