Saturday, July 18, 2009 - Je l' vidite

koliko je sati? A ja nisam u krevetu? E...
Danas popodne, negde oko 14h, uz duboko i prijatno zujanje klime mi u mene, zaspah snom nevine duše. Čvrsto sam, kako već umem, spavala, čitavih sat vremena. Nešto me trg'lo iza sna, ni ja ne znam šta, ali znam da mi je srce na svaku treću preskakalo i udaralo luđački. Šta da radim? Kad god popodne spavam, a to bude retko, majke mi, moram nešto da jedem. Tako sam i danas jela ostatke od ručka i malo lObenice.
Rasanjivala sam se jedno sat vremena nakon toga, a kafu ne pijem. I ne pušim više ( jebo ih otac, znam da su stavljali nešto u te cigare... nešto zbog čega stalno mislim o njima i želim da zapalim jednu pa taman dumrem... al' da umrem srećna, s osmehom na licu ).
Usput sam čitala jednu knjigu.
Mis'im moram da priznam. Znam da neki intelektovalci ovde, samoprozvani doduše, čitadu po jednu knjigu mesečno. Ja to ne mogu. Nisam taj kapacitet. Ebigam. Ja čitam jednu knjigu nedeljno ( opaaaaa ), al' dobro. Mi'sim, nismo svi suburbans right?
Nismo brate.
Elem.
Dok sam se rasanjivala maštajući o tome kako pušim neku, bilo kakvu 100'S cigaretu, odlučim da ću večeras da napišem post.
Jer neću moći da zaspem at usual time. Usput ću, dok pišem post, čekati da mašina opere ćerkin jastuk. Velikog kucova bele boje. Napokon sam dobila njenu dozvolu da ga operem, ali, ako obećam da ona ne mora da se kupa kao on - u mašini. Dečija mašta je čudo.
I...
Pisala bih ja vama još, ali ne mogu. Pere mi zadnja centrifuga i tačno znam po tom jednom kliku, da će uskoro sve biti gotovo, i da onda, ovako usafunjana, mogu pod tuš, pa pored mog zgodnog čoveka. Malo cudling-a nije na odmet, je l' tako? Jest' da sam žena "srednjih godina " i da sam "zagorela k'o vojnički lonac" i " da čovek posle deset godina braka neće ni da me pogleda jer smo dosadili jedno drugom " i " da ima onih srećnika koji nisu u mojim gaćama " ali... ipak idem da legnem pored njega. Za početak.
Tako je.
Ene... kliknulo je. Moram da idem.
Pa - pa