Wednesday, April 29, 2009 - B.J moj ajdl
B.J je neopevani smor i ne, ovo nije metafora, on to jeste. Muškarac srednje građe, srednje visine, očiju toliko pomerenih u stranu, da šetam oko njega ne bi' l' ufatila njegov pogled. Aj' na stranu to što mu je pojava tak'a kak'a je, niko nije savršen, ali čovek je smor.
Neviđeni.
Neopisani.
Iznenadilo me je, najviše od svega, što on sebe smatra lolom. Znači on je švaler! Š V A L E R. Ima pristup tipa:"Znači ako te ja dofatim... slomiću te u struku!" Ja svaki put, Titam', dobijam napade smeha kad nam ušeta u kancelariju:
- Da mi iskopiraj ovo u tri primerka... ne, u četr'... ne, u pe'.
Ja mu u tišini kopiram... jer ne želim da mu čujem glas.
Taj isti B.J je oženjen jednom simpatičnom i nadasve naivnom ženom. Jedne prilike su mi oboje bili u poseti ( popunjavali smo papire na kocke i lupali iksiće ). Ona mi je, sama od sebe, ničim potaknuta, rekla kako njega žene vole i kako je omiljeT međ' ženskom populejšn! Jbt, koje su to žene? I kakve su?
Ima unjkav glas i provaljuje fore ( vrlo slične jednom blogeru odavde ) kojima se sam smeje. Kad god, mučenik, pokuša da me zasmeje, ja moram da pitam:"Hoćete ponoviti šta ste rekli, ne razumem Vas?"
Inače mu strašno smeta persiranje, jer je mlad ( nakon ovakvih opaski, u njegove se oči usele laste te klepću svojim krilima i očaravaju me. On se grohotom smeje, koliko se to grohotom može nazvati. Sam, svojim dosetkama. Ja stojim, gledam ga i ne verujem! Zemljo Indijo! ).
E kad taj B.J zove, kol'ko god da nas je u kancerliji, tol'ko nas se pravi kao da se ništa ne dešava. Ko, je l' ja da se javim?
Uvek pita isto pitanje:
- Je l' S tu?
A i ptice na grani znaju da je S tu samo po pozivu ili zakazivanju, ali ne! On mora da pita nešto glupo, nešto iritantno, valjda ne zna kako da započne konverzejšn.
B.J iz zaseoka u blizini betona, ima kačket. Beli. Sneg beli. Kad je onomad ušet'o u naše odaje, trebale su mi sunčane naočare da ga ispratim. Belina je bolela. Kačketić je mejd in Čajna 100%. Malko mu je naginjao uši na spolja, ali poznatom čvaleru, klempavost nije smićala, da me šereCki, pogledne iskosa i bez ijedne reči upita:
- Je l' mala, o'š da te provozam?
Onda je u meni izazvao bujicu emocija, kojima ne mogu da dam ime. Nisam znala ja l' ga žalim, ja l' me nervira. Sa sve tim belim kačketom je tražio kopije ( daj tri, ma ne četr', pa ne pet... ) i telefonir'o, a sve kroz nos, 'nako nazalno, objašnjavao kako ( hahahaha ) ima beli ( hahahaha ) kačket.
I tamo, za kopirkom, slušajući njegov kosmički kontakt s' nekom opakom ribom I guess, suzdržavah suze. Dijafragma mi se stezala do pucanja, pluća punila vadzuhom a onda, uz glasni zvižduk, ga ispuštala.
B.J, moj idol, je tog dana o'šo međ svoje obožavateljke, a mene ucveljenu ostaviJo da se smejem.
I evo me taj smeh još i danas drži.
Jbt što je takvim ljudima dobro u životu. Nit' brige, nit' pameti.
|
