Iz zavežljaja sećanja, pomalje se, sasvim nepozvan, tamnoputi lik. Visok, naočit i preko potreban. Šušolji mi prstima po potiljku, šapuće. Svaki put, kad pokušam da mu uhvatim lik objektivom jedinih mi očiju, nestane. Izmigolji se mom dodiru k'o senka. Gde god nogom stanem na hladan beton, nestane. Pobegne.
Povremeno sam ga sretala sanjajući. Tamo smo i razgovarali i obećavali se jedno drugom, držali se za ruke... sve dok se bedna ne probudim i pomislim, kako sam idiot može živeti od reči i snova. Svesno sam verovala lažima. Svesno se uplitala u kučinu neistine, a nisam pile. Pre kokoš.
Jednom sam ga srela. Pored reke.
Bilo je ledeno. Vetar je brisao niz mali kej pored mutne, crvene reke. Samo je prošao pored mene, ne dodirujući tlo. Stajala sam, ogrnuta snegom, gledajući u obrise brda iz okoline. Pravila sam se da ga ne vidim. Kad je zamak'o nekoliko koraka iza mene, okrenula sam se, baš u momentu kad se i on okrenuo.
Više nisam mogla da garantujem da su mu oči teget boje, natmurenog, letnjeg neba. U momentu sam zaboravila lik koji sam netom videla. Pred mojim očima, kroz žilete vetra, odmicao je obris širokih leđa. Nikad ga više nisam ni srela, ni sanjala, ni spominjala.
Ostao je janur da se pamti. Januar je te godine, sasvim neobično počeo u oktobru a završio se negde u maju.
Zato ne volim zimu, a proleće još nisam uspela da omrznem.
Pamtim još pesmu i reči iste. I sve mi zatitra neki osmeh, vazda zagonetan. Valjda je tanka nit između ljubavi i mržnje? Ili možda čovek voli jer tako odluči i ne odustaje... jer opet, tako odluči.
Ne znam.
Znam da ne znam ni da zaboravim, i nekako, vremenom počnem da pamtim samo lepe stvari. I sve se trudim da se setim loših, al' mi ne ide. Nakljucam pregršt zrna lepog i onda, iznova, zagazim u vode sećanja, i svaki zamotuljak brižno odmotavam... prebiram i čuvam.
Biće ih, dok me ima. Kad sasvim nestanem, ostaće .... sećanje.
