Monday, April 6, 2009 - ...
Mislim da će kiša, ona koja ide uz toplo vreme. Na Bulevaru Oslobođena gužvetina. Neopevana. Tri puta crveno, dok stigosmo na red da skrenemo u Braće Ribnikar.
Gledam u sivo nebo kroz prljav prozor. Na buskom stajalištu, starija žena, od nekih stotinak kg, bez zuba. Puši. Svaki put kad uvuče dim, donja joj se usna čudno napući, te vrhom nosa dodirne cigaru... ili mi se bar čini. Znam, zasigurno, da ima kratke, kockaste nokte, i oljuskani, narandžasti lak. Ogrnuta nekom bluzom, delovala je kao statua. Spomenik vremenu zaboravljenih, ostavljenih, zapostavljenih. Osetila sam ustajali miris samačkih stanova. Videla sam stare slike i okačene goblene. Na jednom goblenu, dečak crvenih obraza jede grožđe.
Gužva se polako pomerala.
Očajnički sam želela da zapalim cigaretu. Taksista je ličio na Adama Sendlera, samo što je imao plave oči i veći nos. Kuler, namirisan nekim slatkim parfemom, dozvolio je da otvorim prozor i udahnem sve izduvne gasove.
Nekada davno, ulica B. Ribnikara nije bila tako zgužvana. Znalo se da je to prečica između Bulevara i Futoške. Sada sve to nije. I tamo smo čekali da skrenemo ( ako nismo davno pre toga ). Dečak, svojih petnaestak godina, visok i nekako nezgrapan je privukao moju pažnju. Imao je užasno krive noge. Pomislila sam kako su deca surova i koliko mu samo snage treba da se nosi sa tim. Zašto ga ne operišu? Možda nemaju para. Da li je zaljubljen? Verovatno. Čime će se baviti kad odraste? Možda će postati ortoped. U njega će se zaljubiti lepa žena, koja neće brinuti o tome šta će svet reći. Voleće njegovo veliko srce i to lepo, tamnoputo lice. Umeće da je zasmeje kao niko do tada. Biće srećan, osećam.
Život često kompenzuje falinke, ali kasnije, kad tu kompenzaciju umemo da cenimo i prihvatimo.
Dečak je nestao iz mog vidokruga.
Tu i tamo je kišilo. Samo oblak nad Grbavicom. Nije to bila prava kiša.
- Stotka, rekao je Adam Sendler plavih očiju. Prijatan dan.
- I Vama, reko'.
Ustrčala sam uz stepenice. Udahnula miris svog doma.Imala sam osećaj da me neko posmatra. Neko stran a poznat. U kupatilu, na lavabou, sam našla pramičak crvene kose. Ne moje.
Sela sam i zapalila.
Jesam.
I napila se vode.
Pomislila sam na nečujne korake i nevidljive oči... Da li su zaista nevidljivi i nečujni?
Nešto mi se sanjalo.
|
