... Ponekad sanjam stvarnost...

Thursday, April 2, 2009 - Danas

je bilo proleće. Jest' majke mi. Sijalo je sunce a vetrić koji je povremenu duvuckao, mirisao je po sreći. To je onaj miris koji vam probudi pundravce, pa vam prosto dođe da nekom pošaljete poruku i kažete mu:" Za petnaest minuta budi kod Pečurke. Hoću da se ljubim s tobom dok ne crknem."
Meni se od ovakvih emocija ovlaže... oči. I nekako mi srce preskoči, al' me onda to ne uplaši. Ne pomislim: evo sa'ću da umrem, nego pomislim: joj što je život lep. I stvarno mi se nekako živi. Onako zaoprave.
Danas sam udisala vazduh neobično duboko. Do želudca. I onda sam ga varila i štucala s mirisom cveća i jasmina. Danas sam gledala u purpurno sunce kako zalazi i smrzavala se, jer sam se zajebala. Proleće je došlo, ali je oko šest 'ladnjikavo, i tačno mi je treb'o neko da se stisnem uz njega i ugrejem.
Neko dovoljno ciničan da me podnese i ne govori mi kako sam k'o neukuvani pekmez od kajsije. Nit' kisela, nit' slatka, al' opet primamljiva, jer kajsija je kajsia, a Trešnja voli da se ljubi. I voli da se bezobrazi.
Kad je proleće.
I kad je nebo tako plavkasto k'o obojeno nekom malom ručicom, taman da plava boja ne pređe liniju. Razuma. I da sačuva ono malo odraslosti, što se mora.
Što se ne mora... valja se trčati, ljubiti, smejati i budaliti... pa sve dok traju ovi hladnjikavi al' najlepši dani na svetu... jer, baš sam danas dobila otkrovenje što je Bog dao da prolećni dani, tako predveče, baš dok sunce zalazi budu takvi: da bi imali izgovora da se suzbijemo k'o nanin kupus. Što me više pritiskaš, meni sve lepše.
Jbt, što je ovo proleće ludo.
I zeleno.
Uskoro će Trešnja