Sunday, March 22, 2009 - PA DA...
 Bila sam dobro i nestašno dete. Nimalo šarmantna zbog svoje jezičine, koja je u vreme nevremena, oštro palacala po svim mogućim zapažanjima. U biti, bila sam jedno nežno i emotivno biće, sklono bežanju iza oblaka.
Mnoge dane sam provodila ispod stola ili iza stare mamine singerice. Singericu sam nekako preferirala jer sam do mile volje mogla da vrtim onaj točak, na kome je bio tanak kaiš, grub pod prstima. Kad dovoljno jako zavrtim taj točak, i poređam prste da tek - tek dodiruju kaiš, čuo se zvuk trenja tatinih somotki kad se užurbano sprema za posao. Nekad je to bio zvuk košave, a nekad nikakav zvuk.. tek osećaj vrelog peckanja pod prstima.
Ispod stola sam sedela u turskom sedu i strahovala. Sto je naime bio moje "strašilište". Dugo sam se bojala da mi ne umre majka, a tako su se deca u školi klela ili proklinjala. Meni su tako mogli svašta da izmame. Kad samo vidim onaj zao pogled i čujem kako prošište:"Da ti umre majka!", sve, ali baš sve sam davala.
Međutim, u neka doba našla sam svoju mantru ( sa'će mene prosvetitelj da prosvetli šta je mantra, jebaj ga, svi smo mi glupi ). Ispod stola, stišćući staru, svilenu ešarpu moje P, mantrala sam:"Moja mama je vila. Ne može da umre!"
To je dugo bila moja moltva u koju nisam baš mnogo verovala. Donosila je kratkotrajno olakšanje, ali sam toga radi, morala da je sačekam da dođe s posla i uverim se da je dobro. Stiskala sam se oko njenog lica i šuškala joj pepeljastu kosu.
Još nekoliko godina kasnije, savladala sam tehniku "ne čujem te ništa". Kad god su pokušali da izgovore tu kletvu, gurala sam prste u uši do eustahijeve tube i vikala:"Niiiiiiišta teeeee ne čuuuuujeeeem!". I tako sto puta. Minimum.
Činjenica da nisam čula kletva, delovala je na moj strah kao razređivač.
Već sam bila devojka, 'nako stasita, ali me taj strah nije puštao. Prisustvovala sam njenom trećem porođaju ( preko veze ), u jedom malom mestu, jedne zime. Nakon što je porodila mrtvog sina i sestra ga odnela umotanog u zeleno platno, pitala sam je je l' mnogo boli. Oznojana i s nekim pogledom olakšanja je rekla:
- Ma kakvi dušo. Sve je dobro sada.
Godine su prošle, naravno. I ja sam postala majka. Deset minuta nakon porođaja me je pozvala:
- Sine moj, kako si?
- Lažovko jedna, rekla sam kroz suze, što si me lagala da ne boli. Jeboga P samo što dušu ne ispustih. Sve si me lagala.
S druge strane se ništa nije čulo. Tišina.
- Evo ti tata.
Polu-trezni muški glas je nešto pričao.
- P samo što dušu nije ispustila s tobom dete drago. Evo je, jedva živa. K'o da se ona porađala.
Znam da je mantrala:
- Moja ćerka je vila. Njoj ništa strašno ne može da se desi....
Mantra se prenosi s kolena na koleno. Ima dugotrajno dejstvo na strah. Kao suza, razređivač, kao olakšanje.... kao ljubav.
|
