Monday, March 16, 2009 - I

Mrzela me je svako jutro koje sam u poslednjih nekoliko godina dočekao sa njom. Nervirao ju je način na koji se brijem i otresam dlačice s brijača, mrzela je način na koji perem zube i prigušene zvuke udaranje plastike o moje zube. Nerviralo ju je kako gutam čaj dok prelistavam jutarnju štampu i što uvek zaboravim telefon ili ključeve kad krećem. Sve u vezi mene nju je nerviralo. Do suza.

Svoju je nepodnošljivost prema meni iskazivala na dva načina: siktala je na mene kao gladna zmija ili je samo melanholično odmahivala rukom na svaku moju opasku.

Nisam znao kako da je vratim. Trgao sam se između posla i nje. Želeo sam da joj ugodim, da se pored mene oseća voljenom i zaštićenom, ali mi to nikad nije polazilo za rukom, bar ne onako kako je ona to očekivala. Voleo sam njene zelene oči , voleo sam kad me ljubi svojim usnama mekim kao pamuk, voleo sam njenu baršunastu, belu kožu i njene dojke, dovoljno velike da stanu u šaku. Voleo sam kako joj podrhtava meso na zadnjici dok vodim ljubav sa njom i te male, retke rupice od celulita na njenim bedrima, njen punački, obli stomačić dok se ujednačno spušta i diže.

Jedino smo se tu, dobro i bez pogovora slagali. Ona i ja. Ja, razmaženi, nezreli majmun i ona, moja princeza koju sam još davno izgubio. Diploma doktorata koja mi je visila na zidu u radnoj sobi, ruku na srce, često mi je bila draža od njenih vlažnih usmina. Nekad sam radije čitao svoje radove, nego da je divljački posedujem dok sprema ručak. Bio sam idiot, to sam i ostao.

Ona me mrzi. Mrzi način na koji se oblačim i ne može da podnese da mi pegla košulje. Naziva me uštogljenim licemerom i zna da ja to jesam. Moje pantalone na peglu nemarno baca na gomilu stvari u spavaćoj sobi i ne pada joj na pamet da ih ispegla. Govori mi kako moja koža smrdi i kako su mi prsti na nogama krivi. Kaže da mi je ispao stomak i da je više ne privlačim...

Izgubio sam je. Jutros je pored mene nije bilo. Mesto u krevetu koje je jutrom mirisalo na hawaii ginger, sad je prazno. Netaknuto. Njena šolja za kafu je na polici u kuhinji, ne čujem njene lake korake, ni zveket šminke u kupatilu. Spakovala je svoje koferče sa stvarima, spakovala je svoj lap top i otišla netrepnuvši.

Stojim i gledam u svoju diplomu. Još uvek nisam siguran da shvatam, da sa njom ni dupe ne mogu da izgrišem koliko je papir krut i da mi osim mojih usranih titula u životu nije više ništa ostalo.

Otišla je, ja sam ostao. Možda je najbolje rešenje da počnem sa pisanjem još jednog  j... doktorata. To će mi pomoći da skrenem mislim i još jedom dobro razmislim o svemu...

Možda...

Relja Trajković