Thursday, January 29, 2009 - DAMN IT
Nedostaješ mi. Znam, patetika je fino sečivo, sa njom ne ume svako da izreže dovoljno tanke režnjeve tuge a da ne postanu otužne. Pretužne. Jadne.
I zato, nedostaješ mi.
Nedostaje mi ono proleće, kad sam ušetavši u tvoj svet zajedno sa velikom činijom zrelih trešanja, sela na pod do tebe i podučavala te kako se vadi koštica iz zrele trešnje:
- Moraš biti nežan, jer, ma kako zrela ona izgledala, lako može da se raspukne sa svih strana, a kad sok pod prstima potpuno iscuri, ta trešnja više ničemu nije. Zato pazi. Nemoj prejako stiskati. Budi fin a košticu stavi u džep i čuvaj je. To je kao srce od trešnje. Znam da izgleda koštunjavo i tvrdo, beskorisno, ali, veruj mi. Koštica je bitna.
Gledao si me velikim, modrim očima kao dečak koji čeka svoju vrelu krofnu. I tako smo zajedno, to lepo proleće po Nerudi obojeno, proveli zajedno jedući trešnje.
Sećam se tvog dodira, tvoje velike šake na dno moje desne dojke i toplinu. Nežan dodir od kog mi se celo telo pretvorilo u... jednu veliku sočnu, crvenu trešnju. I poljupci. Na nemogućim mestima. Nisam ni znala da se ta mesta tako lepo ljube: unutrašnja strana butine, zadnje strana iste, prevoj kolena, nadlaktica s unutrašnje strane, zadnji deo vrata...
Dah, dahovi, dasi, gde si, što si...
Eh kad bi...
Kad bi bledo svetlo na potkrovlju jednog proleća, s kraja jedne ružne godine, moglo da progovori, tek da me podseti kako je patetika jedna jebena igra sa domino efektom. Dovoljna je reč, pogled, zvuk, miris ... da jedna padne na drugu i da tako sve padne u nepovrat. Svaki put.
Ne shvatam kako se to nepovrat ponavlja, ali se ponavlja.
Večeras te želim onako kako nikad nisam. I nije me briga za predrasude, strahove, slutnje, ćutnje, razlike, odlaske, dolaske... polaske... Nije me briga. Uzmi me jebote. Uzmi kao u jeftinom ljubavnom romanu. Nek nam se pogledi susretnu, nek pukne mrak. Nek stane svet. Nek se zemlja raspolovi kao ja pod tvojom težinom....
To je samo čežnja. I ništa više.
Vreme ne leči sve. Ne leči ništa. Samo izbledi one lepe slike sa lepljivim sokom među prstima, kad si jednu zrelu trešnju prepolovio i uzeo joj košticu. Poslušno, onako kako sam te učila, samo... zaboravila sam da ti kažem nešto jako važno:"Kad trešnji jednom uzmeš košticu, više je ne možeš vratiti na isto mesto. Trešnja ti onda, dragi moj, umre. Šta ćeš dalje sa košticom, na tebi je. Možda je možeš posaditi negde i čekati da ti nikne isto takva trešnja, mada, takva se više nikad neće roditi."
Tvoja Trešnja
till the death us do a part
Mysterons - Portishead
|
