Tuesday, January 27, 2009 - Ljudi su postali od svinja
Ukrali su mi reči i nešto malo snova. Nije neka količina, ali su ipak moji i samo ih ja, ovako često nemušta, mogu razumeti.
U susednoj kancelariji se vodi rasprava o psu koji svima piša na cipele. Priča ne bi bila tako strašna, da se ovaj nesretnik nije ispišao na cipele vredne 300E. Jebote! Suze mi krenuše od smeha. Ko te ter'o da nosiš tako skupe cipele na gradilište. Mo'š ti isterati seljaka iz sela, ali selo iz seljaka. Teško. Gotovo nikad. To je isto kao kad one "bogate" seoske domaćice, što im muževi iz Nemačke donose tursko zlato, mese testo sa svih dva'jst zlatnih prstenova sa sve crvenim fake cirkonima. Šta će on u tako skupim cipelama na gradilištu? Šteta što se kera nije i, da prostite, pokenjala po nji'. Š t e t a.
Taj isti Gospodin sa sveupišanimiskupimcipelama doš'o kod nas u kancelariju. Od vrata mi je smrd'o na jeftinu kolonjsku vodu. Namah mi je dovukao sliku mog pokojnog dede, kako se brije sa onim malim ogledalcetom, naslonjenim na staru česmu. Pored njega plava šerpica puna vode, onaj brijač na navrtanje žileta i bočica Brion after ševe. E ovaj je na to.. tako nekako miris'o. Krvnički mi je stisnuo ruku, valjda je mnogo jak frajer. Moj debeli, srebrni prsten se usekao u srednji prst. Do kosti. Umal' nisam ciknula.
- Prezime ti nije vojvođansko?
- A ta čije je?
- Došljačko
- Pičkatimaterinadošljačkaiseljačkatasvismoovdidošljacišupkuneopavi, rekoh u jednom dahu, šapćući sebi u bradu sa sve osmehom.
Je l' može kafa, upitah ga ljubezno.
- Mače, iz tvoje ruke i otrov.
Klecnuše mi kolena od nemoći i namah se videh, kako se bačena na njega, čelom zarivam u njegov nos i kako mu pijem masnu krv iz kucavice na vratu.
Mače je zamišljalo kako mu stavlja kap Domestosa u kafu, kako mu potura malo otrova za bubašvabe, ali od tog ništa ne bi.
Dobio je svoju seljačku kafu uz komentar:
- Gospodine, da li osećate neki smrad? Smrad pseće piškice na skupim, seljačkim cipelama?
I osmeh dakako.
A onda sam protresla glavu dobro i otišla da zapalim. U mojoj glavi je svirala jedna lepa pesmica a u pozadini se čulo njegovo groktanje. Uvijala sam se oko tebe k'o puzavica oko pritke iznad TV-a i stiskala te. Božice, kako sam te samo stiskala.
Padala je kiša i prala krovove. Pas lutalica je kakio na travnjaku ispred. Komšinica s viklerima je bacala smeće. Telefon je zvonio. Vrata su škripala.
Ipak, sve je bilo na mestu, jer ja ne pripadam ovde.
I nedostaješ mi. Da.
