Saturday, December 27, 2008 - THE SLOTH

Oduvek je postojalo nešto... nešto što nikad nisam smela da imenujem jer, u našim životima uvek postoji neko " ko se ne sme dirati "...
Da ga ne znam godinama i da se nije pred mojim očima oblikovao u muškarca, možda bih popustila svojim prljavim mislima i posegnula. Ovako, upoznata sa svim i svačim iz njegovog života, kunem se crknutim lišćem sa pločnika, nije mi padalo na pamet. Retko...
Dolazi. Jednom godišnje. Obično se najavi. Ovog puta nije. I to što oduevk lebdi među nama, ma kako da se to nešto zove, i ovog je puta izazvalo pogled u smrznutu zemlju, pogled u stranu ka nebu i osmeh. I zagrljaj. Veliki, nežan i čežnjutav.
Miriše na parfem i smog. Kosa mu je razbarušena. Skoro da je duplo viši od mene. Pristojna sam. Razgovaramo o poslu, o tome kome se šta desilo i sve vreme se držimo za ruke ( kao dve prije ). I sve mi osmeh ne silazi s lica jer sam ponosna na njega... kao mama ( jbt ! ). Obećao da će, kad postane slavan ( ha - ha ) da me vodi u Honolulu. Honduras. Majami... ma u ... what ever.
Dogovorili smo se da će doći. I ja pobegoh kući, kroz mrklu noć. oivičenu smrznutim ulicama i vazduhom koji me je boleo iznad obrva. I sva usplahirena skidam šminku i želim, bezbožnički, da se zavalim u kadu punu vode i utonem u misli. I onda stiže poruka " da nisam ni poklon uzela ".
Uzeću ga... sooner or later.
Jednog dana. Kad svi budemo dovoljno veliki za tako nešto. Zreli ili nezreli?
Zaspala sam u kadi punoj vode s rukom na butunu. Pored mene je smrdela pepeljara sa dva opuška, i trećom, do pola dogorelom cigaretom.
Danas sam na rasprodaji. Unikat. Još samo četre'spet minuta i onda sam rasprodata. For ever, till next time....
I lažem kad kažem da me je stid. Nije.