se strmoglavio na novosadističke ulice u obliku kiše i dobot iste. Po asfaltu, krovovima i olucima. Nebo se spustilo, pa mi se jutro čini kao tesna sobica u potrkovlju života. Sat zvoni: snooz 1, snooz 2, snooz 3. Mrzim da ustajem. Bosim nogama gazim po toplim pločicama. Već se vidim kako se smrzavam na ulici hodajući do posla.

Eh, da mi je Božica uslišila želje i pustila me da budem dete, možda bih sad još uvek spavala?
Rutina.
Ujutru vreme proleti. Dva gutljaja kafe i već je vreme za gazanje kroz odraslihood. Bummer.
Ovog mi se momenta muva s nekim bluzom. Odigrala bih najžešći stiskavac s njim na podijumu krevet.
I ne. Ljubav nema ništa s tim.
Dobro jutro.

<- Prethodna strana :: Sledeća strana ->