Sunday, August 10, 2008 - Jutro oko podneva

Nikad nisam posebno volela nedelje. Uvek su se vukle i mirisale samo po hrani i dosadi. Ne kažem da dosada nekad ne prija, ali kad se iznova i iznova dešava na isti način, onda je dosadna.
Do nedavno ( a trajalo je to godinama ) sam obožavala kafu. Nisam mogla da zamislim početak dana bez tog divnog, pomalo oporog ukusa. Koliko kafe, toliko vremena za mene. Posle kafe me život melje celog dana ( uglavnom u pozitivnom smislu ). U poslednje vreme mi kafa nešto ne leži. Pijem je zato što se sećam vremena kad mi je prijala. Ludost.
Koliko nekada nisam volela nedelje, sad mi prijaju a sećam se samo onih lepih.
Dnevnu štampu sam pokušala da čitam, ali ne mogu. Sve nesreća do nesreće. Poginula deca. To me onda porazi i više nije bitno koji je dan i koje godišnje doba. I sama sam roditelj. O takvim stvarima ne mogu ni da mislim.
Leto bi trebalo da je najlepše godišnje doba, a kako godine odmiču, čini mi se, sve je više tragedija leti ili sam starija, pa više pažnje obraćam na surovu realnost.
Elem...
Kafa, dnevna štampa i mozak o klin!