Postoji shapat koji ljubi, ujeda, lomi.... daje strast koja se ne zaboravlja...pravi povremena pomrachenja svesti.... najlepsa iluzija.... i sada, nijanse mastarija dobijaju neochekivano novu priliku da zablistaju... ne marim shto  smo pomalo van koloseka stvarnosti, u nashoj igri mozemo biti svoji na svome, bez obaveze da bilo sta obecamo, mozemo uvek da se vratimo.... Ali taj nezni sapat svile na ramenu u polumracnoj sobi, svece gore a senke se pomeraju neke i svoju predstavu igraju. A ja sam hteo da se tiho iskradem na momenat da dohvatim koju zvezdu, da napisem nesto na njoj. Hocu li mozi da smislim koju rech ili stih koji ce da se pamti....i tiho na uvce proshapucem koju rec pesme koja se upija u srce. Od srece dusha se probudi i zaigra negde u grudima a osmeh onako lep koji cu drzati do prpleca. A posle dodirni me nezno i ne pustaj me ... umoran sam od svega shto cinim danas. Propadam kroz ponore svoje, shvati me u ovom trenu dok one zvezde pleshu svoj zvezdani ples. Poljubi me da se ljubavi spoje kad sve postoji u tebi je, kad trenutci srece nam dolaze oseti me kroz pore ljubavi svoje, kroz strasti sto struje telom. Zagrli me nocas i ne pushtaj me .......