25/12/2007 - Mogla bih...ali neću.
Mogu da napišem samo par reči koje bi u mojoj glavi, i skoro sasvim sigurno i u tvojoj, odzvanjale simbolikom nekog bluda. Ali neću. Imam potrebu da pišem do dugo u noć, da pišem dok sediš pored mene, da pišem kad odeš da spavaš, da nagadjam šta sanjaš, da predpostavljam da li si pokriven ili ne, da se smeškam tvom usnulom spokojstvu, da zamišljam kako mirišeš namenski ignorišući notu duvana koja je neminovno skladirana u tvojoj koži. Mogla bih da pišem kako te polako, ali sasvim sigurno prihvatam, kako osećam sasvim laganu penetraciju svega onoga što jesi i malo onoga što nisi, ali bi voleo da budeš, kroz moje pore, lagano se upijajući u krvne sudove i onda se baškareći u vreloj krvi. Ponekad mogu osetiti kako cirkulišeš kroz mene, kako na momenat staneš i ohladiš mi prste na rukama i nogama, znajući da ću za toplinom posegnuti baš tu, kod tebe, pronaći je u tvojoj reči, u tvom pogledu u tvom dodiru, onom bezobraznom koji te odaje i klasifikuje u one Loše, a ipak tako neodoljive.
Mogu ja tako puno toga da dočaram rečima, mogu da te presušim svojim sokovima, mogu da ti nacrtam najlepše poglede ispod trepavica, mogu da te iscrpim vrelim dahovima koji će te umoriti kao loše podešena, prevrela sauna. Mogu da te nateram da kloneš kraj mene, da klečiš i moliš, da se od nepodnošljive strasti razboliš, da me preklinješ i kuneš u svu milost ovog sveta...da te volim. Mogu, ali neću. Nekako mi je lepše da sedim ovde gde jesam, da se tešim da daljina ne može da spreči sudjeno, već samo da odloži neminovno. Nekako mi je lepše da posmatram silne ljude koji prepoznaju se u tvojim štrbim redovima koji sinonimi su postali za vapaje očajnika, i svih onih koji se vide u mojim razmisljanjima, snovima i pričama napisanim u jednom dahu, samo za Tebe.
Znam da je mnogo lakše da uranjamo svakodnevno u razne sigurnosti koje nas okrušuju, znam da je mnogo lakše odbijati ponude koje nisu na dohvat ruke, ne mučiti se zbog nečeg posebnog kad pod nogama ti leži toliko prosečnog. Znam da nam je ponekad lakše da se obavijemo svakodnevicom i jednostavno zažmurimo pred bujicom ispisanih reči na ekranu koja nekim čudom, grče stomak i oduzimaju dah, još neobjašnjenom logikom izazivaju osmeh i unose vedrinu u naš klonuli duh. Znam čak i to da ispunjenje svega što poželimo uvaljeni u svoje stolice i fotelje, vrlo često je verovatno baš koliko i da se Deda Mraz saonicama spusti na neki trg, znam da su većinom sve izgovorene reči samo pasusi iluzija, ali ne hajem. Previše je dobar osećaj i previše burna reakcija na svaki tvoj ugriz usne kojim pokušavaš da uspostaviš kontrolu koja se divljački otima kada ti izvijem vrat i ponudim ti se krajnje bezobrazno, a ipak dovoljno suptilno da me ne zgrabiš kao pregladneli ker koji bi se počastio parčetom sočnog mesa, svežeg i crvenog, mljackajući i dopuštajući da mu krv curi niz bradu...
Sve ja znam, to je moje prokletstvo. Znam i da je moja ljubav tvoje prokletstvo. Ali ne mogu da te zaštiim od toga. Previše je dobro, a ja sam sebična...
|
