Secam se vremena kada sam voleo kisu,kada nas je ona okupljala,leti ispod nastresica,u,jesenje doba po kucama,restoranima,bioskopima.Letnji pljuskovi  kada smo trcali do najblize krosnje.Secam se jednog letnjeg pljuska tamo negde na Banovom Brdu,i njene mokre i tople ruke dok sam se naginjao iznad nje da je zastitim od krupnih kapi koje vise neznam dali su padale iz oblaka ili iz mojih ociju.Posle te kise nikada se vise nismo videli i nikada nismo vise zajedno pokisli.A onda su krenule kise zivota,sve su bolne i od njih nema zaklona,nema smeha,nema toplih barica,nema mirisa ozona u vazduhu i sve imaju samo jedan cilj,da operu sve sto iloe vredi.Posle tih kisa uspeva samo jedan cvet,kome sam dao ime i zovem ga usamljenost. Taj cvet ima miris a zove se tisina.Pun zivot tisine.Desi se tu i tamo da ta tisina progovori jedno ime sto me veoma uznemiri. A onda padne opet neka kisa i opet cveta taj jedan cvet i siri mojim zivotom miris tisine.