Tantal je moj dobar drug. Solidarišem s njim kad god Marfi svrati na kafu, ručak, prenoćiste itakotomeslično.
"Da kasapim?" Pita pobedonosno.
"U boj, junaci!" Dernjam se poslednji put onako, razgovetno, a srce lupa ritam negde u petama.
Sto mu babinih kornišona, ko da mi je lobanja od nerđajućeg čelika, spremna na modernizovanu zamenu netoksičnim materijalima, eto i mi da udjemo u Evropu, ili ona u nas, tj mene. Gledam instrumente dok se kosa lagano protivi sili gravitacije, znam da nisam u automehaničarskoj radnji, ili mi je utisak varljiv. Fali samo da neki baja dogura kolica i kaže "Majstore! Može balansero de gumijeros?"
Sledi napad na Normandiju sa odomaćenom gospodom cističnog porekla, ugodno zavaljenih u "l'enfer, c'est les autres!"
Sad bih ga išamarala samo da je živ. Ne dajte deci, ni po koju cenu da čitaju Sartra pre dvadesetpete, naročito Les Mouches.
Na jednom sajtu, u moru ideja kako predstaviti svoju ličnost, naveden je i primer "volim da posmatram ljude". Da sam htela da ih posmatram sada bih bila čuveni antropolog, humanolog, psiholog ili bar slikarka aktova, pa volj' ti spoljašnost, volj' ti unutrašnjice. Od navedenih primera jedino bi aktovi došli u obzir, sa obaveznom klauzulom ugovora: ćutanje, nema kafa, sok, ćaskanje, ništa. Udje, skine sve sa sebe, stoji, sedi, ili leži. Onda lepo navuče svoje krpice i adio.